Sir, slanina i blogojavljanje (deo 1.)

Standard

10225d0d281eaf3bb5317e47b1df5456

Dugo sam ali baš dugo razmišljala o tome. I od silnog dumanja potonula. Mislim, potonula u najdublje misli odakle je trebalo odlučno se vratiti i doneti neku konačno mudru odluku. Medjutim, predugačko, preobimno aktiviranje moždanog trakta ne donese uglavnom nikakvo dobro, što će reći – unesreći i iskomplikuje dok si rekao – Ture bure gura, bula bure valja, bolje ture bure gura, neg’ što bula bure valja. Umesto da sam proces skratila i izgurala bure, i ostavila da organ koristim posle, onako usput i u skladu sa zahtevima realnosti, ja okasnih. I posle ti kriv horoskop. Djavola, neće da biva. Takvo potonuće u misli potopi i čoveka, i nadu, i planove, i ciljeve, i samopoštovanje mu. Ma o čemu ova govori, zapitaće neko!?

Elem – u tamo neeekoj prošlosti, valjalo je ozbiljno popričati sa sobom i dogovoriti se sa srcetom i pameću šta valja dalje činiti u životu. A opcija i izbora koliko hoćeš, kao onaj miš – jal’ sir, jal’ slanina i, i, …. tako tudja sugestija na kraju preseče svečanu vrpcu i ostavi srce da plače a pamet u ubedjenju da su prava rešenja rezultat dugoročnog i pametnog ubedjenja srca da je sve u najboljem redu. No to nije bitan deo, iako jeste. Smanjuje se tako ta prošlost ka budućnosti i pamet shvati da ko od srca beži koža mu se ježi. Tako je nešto postalo ništa, malo od nagrizanja zubom vremena, malo sticajem okolnosti i postalo nešto sa čijim posledicama je trebalo pomiriti se. Pa i nisam, neću lagati. To je uticalo da u izboru karijere tj. životnog zanimanja (naravno, o tome pričam), ispadnem kolateralna, ljudska i materijalna šteta. Nikad nisam zavolela svoj izbor, štaviše ne podnosimo se. Ali me snovi nisu napuštali. Neću ni o tome lagati. Jačaju oni, jačam i ja, ostvaruju se oni (jer ih bezobrazno gonim), ostvarujem se i ja. I tako jednog dana, dodje sadašnjost, klimava doduše, jer san ne ubode uvek potrebe stvarnosti. Onda opet sedneš da konsultuješ od vremena izandjale patrljke pameti i srca i sebi nerado priznaš da su te em sopstvene em tudje godine prestigle, a vreme izvan svih i svega pregazilo. Šta uraditi no konsultovati sredstva javnog informisanja u kojima je sadržana sva istina, jer nema tu ni lažova ni prevare, nema šanse.

Prema pomnim, ozbiljnim, naučno potkovanim istraživanjima, a što udara na sva postojeća čula kao dokaz da su data proučavanja istinita – najisplativija, najplaćenija, najtraženija, najpopularnija, naj nad svim najzanimanjima za žene u tačci sadašnjosti a ako je verovati i budućnosti jesu – klaberizam, starletizam i blogojavljanje. Ko se od Venera udene u nešto od ova tri, i ima sreće da se katapultira na zloćudno, zahtevno, klizavo nebo puno crnih pretećih rupa i usisavajućih galaksija u kojima pre svega vladaju muškarci (to je od Adama povuklo nogu), može da …na primer pronadje iscrpno ali bogato izvorište za produženi podupir nevečne mladosti, da isprojektuje i ubode bogatog muža, da napabirči bar godine radnog staža vezanog za javne radove, a ako silikoni ne popucaju i mozak ne propusti previše nepraktičnog intelektualnog znanja, može da dočeka i penziju. A ona zvuči daleko. Malo sutra je daleko. To je već nakosutra ali mladost je ćorava. A kako ja to znam? Pa tako što mi realnim sagledavanjem lične nezgodne situacije, pozicija klaberke i starlete otpada. Da sam malo mladjahnija, spremnija na fizički bol i trpljenje stranih silikonskih i ostalih tela u organizmu, tolerantna na brojnost klijentele tj. obožavaoca, prijemčivija na kreditne kartice bez limita i belosvetske modne marke, eto mene tamo. Ovako, ne mogu ni da primirišem jer bih bila odbačena kao nepodudarajući organ. Dakle, ostaje vatanje za slamčicu zvanu – blog.

Blog je kao što štovani čitaoci znaju nešto gde sve može ali ne mora, ali hoće i bude kako se odluči. Mesto gde blogostvoritelj piše o onom što mrcvari široke narodne mase pa tu ispovrne i nešto od svog stava po zajedničkoj muci, ili neku svoju brigu prenese na drugoga. Ako ti se hoće možeš na njemu da kuvaš ručak, držiš besplatne kurseve o roditeljstvu, hvališ se svojim putovanjima, izigravaš književnog, filmskog, muzičkog ili umetničkog kritičara pa redom dželatiraš ili uzdižeš, uvališ neku svoju rukotvorinu, poeziraš ili proziraš, držiš predavanja i soliš pamet a možeš i da prodaš maglu ljubiteljima neke drugačije klime, modno fraziraš i prozivaš dok sediš nenašminkana, neokupana ili samo u donjem vešu i to niko ne zna, prosipaš citate izvučene iz gugl magacina, i ko zna šta ne sve. Sve u svemu, blog je jedan fini posao gde kao prosečni blogeraš radiš za klikere ali u korist svoje duše, ali kao faca možeš da ušićariš i lovu i slavu (aj Bože pomozi). Nema ni kosmičke šanse da ugrabiš neku od gore navedenih životnih prednosti makar i kao blogocar ili carica, ali kad je šipka daleko a plaćenici nedostižni onda je dobra i virtuala. Uz magične moći neke osobite sile, možda te intervjuišu ili proglase u neke topovske liste pa može i da zazvuči. Ako ništa, šalili smo se i galili. Da sam mislila na vreme i bila ispred vremena, a ne da kasnim kao što svuda i povodom svega kasnim, sad bih bila na konju. Ovako idem peške i smišljam o čemu da pišem, zatvoreno maštajući o blistavoj karijeri Venere za šipkom koja se u svakom segmentu odupire zakonima gravitacije. Sve to za one klikere naravno, osim što mi je duša skoro na mestu. Tu negde blizu epicentra spokojstva. Veličinu i ozbiljnost već načinjene štete neću premeravati, nenadoknadiva je.

I kao što reče moja dobra drugarica – skrati malo to svoje pisanje, predugačko je, makaziraj i ne guši, pa da ubrzam…evo, dokotrljah se nekako do današnjeg kraja iako nisam ni razvila ideju, probivši sve granice čitalačke nestrpljivosti da nešto počne da se dešava. Obećavam da ću naredni put pisati o cvrkutanju (devojke koje su leteće zvezde i masterke očvrslih stubova neće biti zaboravljene a i kako bi mogle), o mnogo zanimljivijoj temi koja je u stvari bila kamen temeljac ovog današnjeg opravdanja moje blogerske egzistencije. Do tada jedan cvrk i … da se zna da za svaki slučaj instalaciju šipke još uvek držim u glavi. Možda ovoj blogerki koja se bavi jednim od tri najunosnija zanimanja danas, ta pomoćna veština kao druga, otvori i vrata onog trećeg raja čak i za Venere u ovim mojim otrežnjenim godinama, što će reći direkt meni i sapatnicama mi, a na potražnju onih koji imaju pomućeni vid, sluh i još nešto volje za životom. Zamislite, 3 u 1! Ah ne, to nisam ja, to je samo moja šauma.

O rodničkim i ostalim razlikama Venera čitajte ekxluzivno u narednom nastavku. Žene napred, mužjaci stojite.

Xoxoličarenje sa sobom i promrzlim dedom

Standard

a5e729cbac75c841fc6a79b9e89ce6bc

Čujete li? Ne? Pažljivo oslušnite! Samo tiho, jasnije ćete tako primetiti. Eno je, hropće, grebe, krklja, mrmlja nešto nepovezano. Čak sam je čula kako svojim kvrgavim prstima gnjavi Morzea sa naizmenične tri tačke, tri crte, tri tačke, očajnički moleći za život. U jednom trenutku je nervozno tačkanje preraslo u sklisko isticanje peska kroz usko grlo sata, na čijem dnu se nakupila gomilica…svačega. Ostavlja tragove kroz žigove koje je udarila zauvek, nekima u vidu pečata koji će ako bude sreće u nekim slučajevima brzo izbledeti, ali ako se desi isto, u nekim drugim izazvati tragediju zaborava. Ima moći onoliko koliko joj se priznaju. I onoliko koliko joj svako od sećanja bilo kog pojedinca da. Slivena je u traku beskrajnosti koja se meri milijardama godina, sve do nekog neodredivog početka čiji se opisi definišu knjigom Istine čiji je pisac nepoznat ali ubedljiv (onima koji u te reči veruju), ili jedva vidljivim obrisima, očima nedostupnim po mestu načinjenog “zločina” (onima koji umeju da dešifruju neku drugu realnost).

I onda se pitam, po čemu se ova, koja stenje i mršti na svoju prolaznost, razlikuje od gomile prethodnih srodnika ili čak tih prvobitnih, čije linije tek možemo da naslutimo? Po broju preživelih dinosaurusa, na četiri ili dve noge? Broju tornada, orkana, zemljotresa, vulkanskih erupcija? Broju započetih, tekućih, okončanih ratova i žrtvama koje su proizveli? Broju umrlih od nedovoljno hrane, ili sitih ali neostvarenih želja? Broju novorodjenih za koje je nekima bilo bolje da im se to nikada nije desilo, ili onih koji neće znati koliko uistinu jesu srećni jer ne umeju da spoznaju svu količinu opšte nesreće? Broju ugašenih nada, prilika? Ili broju rodjenih prijateljstava, ideja, mogućnosti? Broju izumrlih neurona u mozgu, procvetalih izvorišta neizlečivih bolesti, poklonjenih dana koje niko nije očekivao? Po broju obećanja, i velikih i malih koje daješ i koje si primio, i nikako da ih zaslužiš ili ispuniš? Po broju na ledjima koji nose, i po kome se razlikuju od onih iza, i onih ispred? I zašto se uopšte upliće toliko računa u nešto što u sebi nosi toliko reči koje se mogu pretočiti u kolektivne i lične tragedije, drame, komedije, poeziju, prozu, satiru, elegije, basnovite i bajkovite priče koje uvek imaju ipak isti kraj?

A kraj, uslovni kraj, jer i nije pravi iako jeste na neki način, teško da se razlikuje od bilo kog drugog bez obzira na vreme dešavanja. U sebi nosi i žalost, i radost, i olakšanje, i teskobu. Toliko kontradiktornosti u tako jednostavnom datumu sa brojem 31 jednog sumornog zimskog meseca. Ali zašto komplikovati previše…Ona odlazi. I neće se vratiti. O njoj ćemo u nekoj bližoj ili dalekoj budućnosti čitati iz ličnih dnevnika, almanaha, zvaničnih izveštaja, požutelih novina, šturih elektronskih članaka, dobro sačuvanih arhiva, i iz sve poroznijeg sećanja kako je preteknu neke nove, ispunjenije, važnije, bogatije, nametljivije. Neke će ostati potisnute i zaključane u najmračnijim podrumima memorije, kao najgori košmari, sa tendencijom prodiranja kroz njene pukotine. Imaće onaj gorki ukus kakav izazivaju iz nekog razloga zdravi plodovi, preporučljivi za imunitet. I nije daleko od istine da će i takve negativne ipak imati dalekosežne pozitivne posledice, na životno iskustvo naravno. Neke će se izdići i biti obavijene oreolom posebnosti, zbog nekog, ili nečeg, ili oba u čvrstom zagrljaju, ali će detalj po detalj izmicati koliko god celovita slika bivala zaštićena pravom na ekskluzivnost.

A ova 2014-ta? U jednom trenutku, učini mi se da je zaslužila epitet gladne godine, kako po trajanju tako i nekom čudnom smenjivanju godišnjih doba koja uopšte nisu ličila na sebe. Možda i zato što nije zasitila onaj apetit za ostvarenjima koja je obećavala, i pojedincima i grupama.  Valjda je to bila ona nada u bolje sutra, a u stvari, ispalo ovo osrednje ili bljutavo danas (barem za većinu). U drugom momentu izgleda kao da je proletela i ne okrznuvši bitnost, ili upravo udarivši poneku čvrgu ili čak jači udarac a da i ne znaš sa koje strane, niti zbog čega. I kad dlanom o dlan, evo kraja, a ti se ljudski nisi ni naoštrio da joj izrezbariš nešto od sebe, a i obratno. Ili godine zaista idu brže kako stariš, ili je vreme oduvek bilo neopipljiva kategorija koja je itekako vidljivo ostavljala tragove u vidu promena na licima i telima, umovima i psihi, preko potomaka koji su se ubrzano pretvarali u odrasle a i predaka koji su odlazili kako je logika nalagala.

U 14-oj su se desile mnoge stvari. Velike i male. Desio mi se još jedan lični rodjendan; pa rodjendani meni bitnih; pa jedno veliko putovanje; onda smrt jedne divne osobe koja je po svim računicama otišla ne samo prerano, nego nepošteno naglo, bolno i neočekivano; potom gubitak jedne “stvari” koja to nikada nije bila a neizmerno je značila, iako takav ishod nisam mogla da zamislim, a time i vera u postojanost nečega u čiju večitost veruješ ali očigledno njen izmicaj ne možeš da sprečiš i pored svog truda i unetosti, jer ne zavisi sve od tebe; uzgred, gubljenje samopouzdanja, volje, padanje u nepodnošljivo loša raspoloženja, preispitivanja, oticanje želja, brkanje ciljeva, variranje koncentracije; udaljavanje od ljudi a na momente i od sebe iako to ne sme da se dešava; upoznavanje novih virtualnih ljudi, dok stvarni svoje bivanje transformišu u razna agregatna stanja; nadolazak neočekivane inspiracije, puno crtanja, pisanja, čitanja, hvatanja zjala i snova za repove. U stvari, nije se previše razlikovala od prethodnih u nekim dobrim segmentima, osim što je u negativnim nažalost upala u neprekidni niz teskobnih godina, i koju bih zato volela da zaboravim. Valjda je taj zaborav vezan za kvalitet dobijenog, a biće i nezadovoljstva svojim umećem da se do dobrog nekako dodje, ili bar ne izgubi ono što postoji. Ali alarmantnost je sada na crvenom – vreme ide, leti. gazi, i ne treba dozvoliti loša ponavljanja. Dobra su svakako dobrodošla, osim što traže i nešto od novog, jer ciljevi guraju život i potrebu da se za njih bori.

U 14-tu sam ušla sa 3 želje. Nisu bile pregrandiozne, mada su bile polurealne. Upravo tako su se i ostvarile – jedna i po ili taman toliko koliko sam valjda bila jaka, sposobna, voljna da ostvarim. Da je godina trajala duže od 365 dana, i tada bi bilo teško da se uglave u celosti u taj uvećani iznos. Valjda sam preterala sa njihovom veličinom. Zato treba sa željama pažljivo, na oprez i sa rukavicama. Za neke maksimalni gas na papučici, da se stignu. Za neke i ručna i nožna kočnica, a za neke najbolje da se kao višak odmah izbace iz prevoznog sredstva zvanog duša, glava, srce, ili kako gde već ko smešta svoje.

Šta sad reći Deda Mrazu? Kako osmisliti stvar a da upali bar jednom u celosti? Sluša li on uopšte veliku decu? Ispunjava li njihove snove i hirove, ili taj uopšte ne postoji, nego ga godišnjaci uvažavaju da bi mu lakše prebacili krivicu zbog neostvarenja?

Nešto se ozbiljno razmišljam…da uopšte ne poželim ništa. Ono vezano za dobro zdravlje najbližih, za mir u svetu, za finansijske nebrige, to se podrazumeva, to uopšte i ne računam u posebnosti tj. obavezno želim iako svesna da je najteže upravo to zadržati. Ali ono drugo…ono što do sada nisam uspela, teško da će mi pasti opet na pamet. I da padne, odmah ću povući vodu i oterati u okean ostalih želja, da se meša sa ostalim, tudjim…možda da tamo nadje nekog svog para ili društvo, pa tako ojačana bori za svoj život. A takodje mislim: Ko pametno ćuti, otvoreni mu puti – ko u prazno galami, po glavi ga odalami.

I, i, šta ćemo sa 2015-om? Da je kolektivno prespavamo jer nas “boljitak” čeka u 16-oj? Individualno izdevetamo ako počne da srlja još na samom početku? Zamrznemo bar u narednih 10 jer i ne liči da će se nešto specijalno desiti (čast izuzecima koji već imaju projektovanu sigurnu budućnost do 2050-te, ali to nije za ljudsku boraniju). Ili možda ponajpre budemo nežni, pre svega prema sebi jer smo ipak skloni tome da preuveličamo i svoje potrebe i mogućnosti, i da je nužno da se zadovoljimo manjim ostvarenjima. Ili da jednostavno živimo, od danas do sutra, bez prevelikog očekivanja, zahvaljujući se tome što postojimo, živimo u turbulentna ali još uvek savladiva vremena, opskrbljeni razumom i voljom da nešto menjamo, trudeći da ogrebotine od života budu što površnije a mi mnogo jači i sigurniji sa svakom narednom. Nežnost prema drugima je Obavezna (ta ne moram i to da ističem kad je to pojam sa hiljaduvekovnim korenjem koje se ne može iščupati).

Deda Mraze, neću ti ništa, obećavam! A ti meni…ako misliš da sam bila dobra, pa sad…ne moraš da škrtariš. I Hvala, unapred, u sredini i unazad. I spomenuću te u decembarskom blogu 15-te, ako nisi već isplanirao da me fizički odškartariš. A osobito ako budeš načuljio uši i čuo ono što ću šaputati tiho, mnogo tiho, onako u sebi, da ni sama ne čujem, šta je to što još uvek želim.

I da ne budem kvarna k’o kvaran zub – ipak moram da kažem jedno ogromno Hvala, nemam pojma kome, što sam u 14-toj rodila ovaj Blog. Jeste, bilo je to bezgrešno začeće osim ako se izuzmu iz obzira činjenice da nešto s nečim mora da se spoji da bi se nešto novo stvorilo. Nećemo detaljisati, ali je valjda logično…to je bio moj um i nešto bezobrazno zvano – volja. Ali je i Deda Mraz sigurno umešao svoje prste…to je ona polovina želje od ukupno 3. Dobro, ćutaću, neću biti nezahvalna! Ćutim, ćutim…Valjda umeš da čitaš misli zaključane u desnoj fioci levo gore, u desnoj pretkomori olinjalog srca, i onoj kutiji sakrivenoj u dvanaestom prevoju manjeg odeljka organa za razmišljanje.

Srećno vam-nam…uz dobijanje malo više no što smo možda zaslužili, ali sa obećanjem da ćemo obećanja o budućim zaslugama ispuniti.

Nova Godina, kuca na vratima! Ili je to već zamrznuti deda pristigao?! Xoxoxo.

Zakon o raju i batini

Standard

child-abuse

Priča br. 1 – Prodavnica. Dvogodišnje/trogodišnje dete u kolicima, pospano, meškoljivo, malo nervozno. Mama razgleda police lagano hodajući, uz povremeno bacanje pogleda na svoj minijaturni “prtljag”. Dete počinje da kenjka, zaplakuje. Majka nastavlja normalnim hodom, sada nudeći flašicu vode i keks kao zamenu za mir. Dete ispija par gutljaja, pojede keks, uzima novi zalet praćen nešto jačim decibelima. Majčina brzina kretanja kroz prostor ravnomerna je protoku vremena koje ipak ubrzano usporava sa porastom jačeg  detetovog tonaliteta za koje je prosto neverovatno da može da toliko bude bučno. Dete počinje da se otima, baca po kolicima, preteći da će iskliznuti i biti pregaženo svojim prevoznim sredstvom. Majka naglo zaustavlja kolica, odlučnim, naviknutim dvopotezom postavlja dete na pravilnu poziciju. Detetu suze počinju da zamagljuju vid pa više ne vidi šta šutira i pride rukama obara po okolnim korpama. Majka besno skuplja pobacano, dok joj izraz lica poprima grimasu kao kod vadjenja zuba bez anestezije. Dete sada vrišti, tražeći nešto a da niko ne može da razazna šta, ali znajući da to jeste ono što mu odmah treba. Majka očigledno zna šta ono traži ali je njen korak sada apsolutno usaglašen sa ritmom smene godišnjih doba dok joj lice ledene kraljice pažljivo ne odaje uzvitlani, zauzdani uragan. Detetov glas dostiže vrhunac iza koga sledi štucanje, kašalj, krčanje, promuklost pomešana sa kablovskim suzama koje liju potapajući njegov svet mira i spokoja. Majka je sva predanija štipaljkama za veš, alatu za popravku bicikla, spreju za komarce, grickalicama za nokte. Dete je umrljano suzama, slinom, verovatno i vodom iz flašice koja mu je izašla na suprotnom delu tela ali će mu to biti stavljeno kao dodatna recka tek kad stigne kući. Majka je umazana lošim raspoloženjem što je njeno histerično dete uspelo da istraje makar i sa trećinom glasa, ali joj je delimično lakše što je neuroza zvana histerija lako izlečiva bolest, i to tako što ćeš lukom udariti na tuk, a kad još malo poraste, može dobiti sertifikat o ADHD poremećaju (prevedeno na maternji, to je hiperaktivnost sa znatno umanjenom pažnjom i koncentracijom…ili još razumljivije – dete koje ne drži mesto i kome ništa ne može da pomogne osim…). Dete će postati konzument pilule za lilule. Majka će biti konačno mirna. I tada ne moraju više da idu zajedno u prodavnicu, premda se ovakav eksces ne bi ponovio. Terapija je uspela, niko u ludari osim ako baš krene po zlu, psihijatri imaju stalnu klijentelu i dovoljno posla.

Priča br. 2 – Ambijent isti. Četvorogodišnje/petogodišnje dete hoda pokraj mame. Trčkara od jednog do drugog reda ali  ima jasan cilj, a to je ili plastični dinosaurus ili kruna za princeze sa sve čarobnim štapom i andjeoskim krilima. Mama je rekla jedno amin, opominjući da izbor bude brz i efikasan i da požuri da je stigne jer ga neko može smotati ispod kaputa, izneti i odneti nekud, tako da nju mamu više nikad ne vidi. Dete uzbudjeno okupira zid sa naredjanim poslasticama, već pomalo nesigurno da treba ispuniti doneti plan o kupovini, pa se premišlja žudno birajući očima, koje nalet predivnog šarenila ne mogu da smire. Majku je progutao red sa kozmetikom ali će sigurno preživeti jer se otuda čuje njen opominjući glas da se požuri jer je vreme novac, a novca nema previše osim za njenih 10 neophodnih stvari i detetove jedne igračke, što će reći da vreme treba ceniti i ne gubiti ga na gomilu drugih opcija koje mogu da poremete već unapred donete odluke. Dete grabi dinosaurusa/krunu ali ga pljuvačka nagomilana u ustima od zadovoljstva otkrovenja mača/plišanog zeca nepromišljeno gura ka igrački broj dva, koju grabi i sav radostan/na hita ka mami koja je za svaki slučaj kupila dva mleka za telo jer je popust nezamisliv. Mama baca brzi pogled na dete, diže obrvu pri pogledu na po igračku u svakoj ruci, odrešitim glasom poput mača pravde preseca detetovu nadu da će princeza leći u krevet zajedno sa zecom, a dinosaurus od zlih prinčeva noći biti odbranjen mačem. Detetu počinje da igra donja usna. Mamina se pretvara u ravnu liniju. Dete suznog oka ostavlja zeca nadajući se da će čarobnim štapićem ipak uspeti nekako da ga vrati, a dinosaurus ide novoj kući da ne bi definitivno izumro ali sa nekom nadom da će mu se mač kad tad pridružiti, koliko još sledećeg puta kad se sretnu. Majka pobedničkim korakom stupa ka kasi. Dete uzgred strpa kesicu bombona i mini čokoladicu u korpu. Majka se okreće i kroz zube prošišti – Rečeno je, samo jedna stvar! Dete šapuće – Mamice, jede mi se nesto slatko. Majka – Nešto smo se dogovorili i to mora da se poštuje. Dete – Ali to je samo slatko! Majka – Ostavićeš to ili nikada više nećemo da udjemo u prodavnicu a možda bi trebalo da vratiš i dinosaurusa/krunu kad tako ne slušaš! Dete – Ali Ja to hooooćuuuuu! -dok suza suzu stiže. Majka uz osmeh kroz stisnute zube – Sigurno nećeš dobiti ništa, idemo ljubavi. Dete – rida. Majka naglim pokretom žene mačke zariva svoje nokte u detinji dlan, smešeći se široko okolnim trepćućim znatiželjnim pogledima. Dete rida na kvadrat. Majka mu zabada bodež od tri zašiljena prsta u ledja sa telepatskom porukom da je bolje da ne pokušava beg ili manevar uz – Srce mamino, nećemo to danas, neki drugi put. Dete se sapliće gutajući suze i moleći da ne ostane i bez krune/dinosaurusa kad je već prekoračilo dozvoljenu brzinu i nadležnost svoje uloge. Majka je uspela da zadrži oreol. Kod kuće je ribanje izvesno, a možda i brisanje poda. Vaspitna mera je sprovedena, jaganjce u stadu, majka ovca očuvanog renomea koju mali vukovi u jagnjećim kožuricama ne mogu da prevare. Ili ipak majka heroj koju nikakvi tajni agenti manji od jednog metra mogu da upropaste.

Postoji i priča 3, 4, x, y…Prisustvovala sam ovim navedenim. Nisu izmišljene. Nisu ovdašnje ali su univerzalne, osim što je balkanski štof možda plišaniji. Dobro je biti uporni posmatrač. I znatiželjni svedok. Tada vidiš ono što se ne vidi. Tada ne vidiš ono što se želi da ti se prikaže. Tada prosudjuješ, donosiš zaključke, procene, presude iako to niko nije tražio a možda nisi ni sposoban.

Kod prve sam najpre dobila postepeno dizanje pritiska u potiljku. Nisam razumela, kao da sam zaboravila kako izgleda biti nervozan kada si umoran i kada želiš tišinu, svoj krevet, nikog oko sebe. Osobito kako to izgleda kada si mali. U tom trenutku sam bila odrasla osoba, upijač slike i zvuka. Imala sam poriv da detetu pridjem, udarim mu par čvrga kako mu je galopirajući glas raspuštenom snagom lomio sluh prisutnih. A onda…kada sam preusmerila pažnju na robota koji ga je rodio, kome je taj, najpre besni, grleni glasić koji se topio u cviljenje, ustaljivao ravnodušnost, ali onu potmulu ispod koje je pažljivim posmatranjem mogao da se uoči preteći vulkan, shvatila sam…Dete je bilo samo dete, koje nije imalo drugi način da kaže ono što ga muči. Moglo je da zaspe, možda…ali nije moglo. I da jeste, to bi se sigurno već negde na nekom drugom mestu desilo. Ona je bila ta koja je naučena (od svojih roditelja ili od Zakona) da na besne izlive treba reagovati ćutnjom, ignorisanjem i da umor od napora donese tišinu. Šta bi se desilo da ga je nešto najednom zabolelo i da ne ume to da kaže? Da li su zagrljaj i utešne reči dovoljne da “situacija” stane? Ili je roditelj dovoljno mudar da zna svake prelive dečijeg ne-raspoloženja i da se sve može rešiti okretanjem glave? I da li iza toga stoji jos nešto…ili se tako očvršćuju dečije duše? Shvatila sam da je prekoračila svoja ovlašćenja iako se dovoljno potrudila da dokaže da voziti decija kolica znači i dozvolu za nedozvoljenu “vožnju”.

Kod druge sam dobila poriv da majci ispraznim korpu i izbacim je napolje. Da, znam, jako dobro znam da je igračaka uvek nedovoljno. Kao i cipela, tašni, karmina, posteljine, peškira, gotovine na računu, želja u glavi. I da je neophodno staviti katanac na prekomernosti, ali da tajnoviti gestovi fizičke pretnje koja može da preraste u nasilje na nekom drugom mestu, definitivno uključuje alarm. I da iza svakog – ljubavi, sunce, srce, zlato – ne stoji uvek ono što sija. Ne samo izmedju odraslog i deteta već i u svetu ozbiljne džungle punoletnih. Shvatila sam da se nešto debelo loše odigralo, i da si kao posmatrač mogao samo da sliku premetneš još koji put u glavi, sa odredjenim naravoučenijem…Ali…

Da li i koliko i kako može iko biti u pravu kada procenjuje neke situacije? Da li bi ove navedene priče pre mogli da shvate i objasne roditelji? Možda iskusni roditelji? Možda stariji? Možda stručnjaci? Možda čak i oni koji se sa decom susreću samo u ulozi suseda, tetaka, stričeva, tamo nekih levih prolaznika? O kakvom je ovde vaspitanju, ili možda nije prejako reći zlostavljanju reč? Da li je ovo kombinacija fizičkog i psihičkog zlostavljanja? Kako se to može prepoznati? Koje se mere moraju preduzeti? Koliko je zakon rastegljiv u njihovom definisanju i sankcionisanju? I koliko su ove priče, kao i neke druge jednostrane a po očiglednosti jesu, jer su žrtve oni koji ne umeju da se brane? Da li su brojnije od onih gde je roditelj zaista nemoćan u odnosu na neka činjenja dece, uglavnom starijeg uzrasta? I zašto uopšte o ovome pišem?

O poreklu batine i njenim posledicama, kao i nužnosti hitnog regulisanja pitanja Raja i Pakla roditeljstva, vaspitanja i dečijih prava, počelo je intenzivnije na našim prostorima da se raspravlja početkom ovog meseca.  Naime, radi se o donošenju prednacrta Gradjanskog zakonika koji predvidja potpuno ukidanje fizičke kazne nad decom. Vest je procurila kroz sve kanale javnog informisanja i socijalne mreže. Aktivirani su forumi, pokrenute debate. Eminentni stručnjaci su dali svoje izjave, pobornici počeli da šire parole, protivnici da brane svoj stav. Svet se podelio na siledžije i branioce nedužnih. A zvanična evropska, a potom i nešto šira statistika kaže: jača polovina (što će reći nešto više od toga) zemalja EU zakonom je zabranila bilo kakvo fizičko kažnjavanje u školi i kod kuće, dok druga polovina kaže da će školi izaći na nos ako samo proba da u red dovede mangupe. Što se US-ovaca tiče, u njihovom slučaju u pola država možete izlupati dete i kod kuće i u školi i neće vam niko ništa, dok polovina ima manje razumevanja za kažnjavanje u školi ali sa dresurom možete naastaviti kod kuće. UNESCO konstatuje da je fizičko kažnjavanje neefektivan vid vaspitanja i da ugrožava dečija prava. O ostalim je malo teže naći podatke, valjda zato što često i pojedu sopstvenu decu kada dodje do gladi, ali to je moj proizvoljni i izmišljeni zaključak i naravno neistinit.

Šta zapravo ovaj zakon želi da poruči i koji je njegov cilj? Prvo, da je fizičko kažnjavanje vid neprimerenog, nevaspitnog načina ophodjenja s decom – slažem se. Drugo, da je batina životinjski način rešavanja problema i da se time stvaraju neprilagodjena, depresivna, u nekim slučajevima agresivna bića koja na agresiju moraju da odreaguju na isti način i postanu nova tura zlostavljača (od pijanaca – pijanci, od lopova – lopovi, od …ok) ili pak potpuno povučena isfrustrirana bića – slažem se, ali…Koliko je neophodno tačno odrediti šta u stvari fizička kazna predstavlja i kako odrediti da li ona ima podjednaku težinu za sve slučajeve? Naravno – Veoma je važno.

Da li je umorno dete u kolicima valjalo istući da zaćuti? Naravno da ne! Da li je detetu trebalo zabraniti kupovinu druge igračke i slatkiša, zabosti mu nokte u dlan ili možda u vrat gde se ne vidi, a onda ko zna šta kući uraditi da bi se obuzdalo? Hajde da čujem, ali ne bi valjalo da jeste! Da li nekom malom treba očitati po turu ako istrči na ulicu za loptom gde se vozi formula 100? Hajde da pogadjamo. Ili ga dobro potprašiti po prstima kada ih gurne u šteker? Ta nije valjda! A kad baci od besa hranu na pod? Ili kad malo poraste pljune nastavnika, profesora? Ili malo raspori druga nožićem za jabuke?  Ili prisili drugaricu na malo igrarije u wc-u? Ili gadja životinju kamenom? Ili komšiji polomi namerno prozor? Ili se malo poigra nemoćnim penzionerima da ušteka džeparac? Ili …Koliko je takvih “ili”, i kakva je kazna u stvari adekvatna a da ne bude fizička koja nanosi žig u duši i stvara novo agresivno biće? Da li je razgovor dovoljan? I zašto dodje do toga da se nabrajaju ovakva Ili? Nedostatak kažnjavanja, moći ubedjivanja, pravih reči, dobrog pristupa, strpljenja, molbi, ljubavi, topline, razumevanja, materijalne ili emotivne sigurnosti, nežnosti, roditeljskog ili bilo kakvog zaštitničkog instinkta, nedostatak zakona? Samo pitam…ne znam. Pitam jer ne znam ko i šta je krivo što mali ljudi postaju neljudi. I da li takvi mini neljudi obavezno moraju da rode nove izrode ljudskog roda, ili je pak ljudski odrod samo logičan nastavak neke greške u DNK? Mislim da bi neki sve poslali na adresu roditelja, a to i ne bude daleko od istine. Roditelj je zapravo zbog nečeg uvek kriv što je nedelo ispalo tako veliko. Ili su zeznuli u genetici (ako ne oni a ono neki navrdeda ili ozmikur, ali to je to) ili u vaspitanju. Ili su bili premeki a da im zakon nije ni trebao nego oni to odokativno i demokratski, ili su bili čvrsti kao kamenje i napravili novo kamenje bez srca i duše za bilo kog osim sebe.

Takodje, da li je poznato da fizičko kažnjavanje i fizičko zlostavljanje nije isto? Masnice, opekotine, rezovi, silovanja, kaiševanja na jednoj, ..čvrge, udarci po prstima, guzi na drugoj…i sve moguće zbog istovrsnog prestupa…i sve predloženo za isti zatvor ili odmazdu…a sve zbog zakona koji ne razlikuje mogućnost potpune fizičke i psihičke degradacije, životne opasnosti i upozorenja da se izbegne nezgoda. Da li je poruka različitog pristupa iste težine i efikasnosti? Da li dete uopšte može da razluči opasnost od iživljavanja? A može. Da li je autoritet odraslog kada su ispravne stvari u pitanju na proveri (a svi jako dobro znamo šta jeste ispravno a šta ne, i šta je to ono što nikada ne bismo voleli da neko uradi nama ali neki daju za pravo sebi da urade drugima)? Ukoliko se Zakon sprovede, da li će u zatvor ići roditelji koji dete vikom i jednom pljuskom nateraju da popije lek ili ga cimnu da ne pogine, i pošteno odležati svojih par godina koliko i ubica njih dvoje-troje na auto putu? Hoće li dete biti ushićeno i srećno kada ga socijalna služba iz tog razloga dodeli hraniteljskoj porodici za koju nikada, ali baš nikada ne možemo biti sigurni da li to radi zbog novca (možda je pogrdno i hulno to reći ali…budimo realni), ili iz čiste ljubavi (naravno da je takvih mnogo)? Da li ćete kao roditelji strepeti od toga da povisite glas na dete dok komšija izmedju ostalog prisluškuje šta gledate na tv-u, koliko često puta vodite ljubav, i jos njuši šta imate za ručak? Hoćete li dopustiti detetu da radi baš sve što hoće iako znate da je to srljanje u anarhiju, samo da vam ga ne bi oduzeli a vi postali počasni stanovnik sobe sa rešetkama? Znajući pri tom da radite u korist sopstvene štete, a i detetove.

Da li je sve uopšte postavljeno na dobre noge? I zašto  je na primer u razvijenoj Švedskoj broj prijavljenih fizičkih kazni od same dece znatno povećan ali broj osudjenih roditelja mnogo manji od prijava, prosledjenih slučajeva socijalnim radnicima takodje, a numera dece o kojoj je preuzeta briga ne tako visok. Da li je to znak da sve prijave nisu istinite, da je broj ljudi koji time može da se pozabavi mali, a ceo skup zakona na klimavim nogama?

I ono što me oduvek fasciniralo u svojoj nevidljivosti i nereagovanje na isto, ali u negativnom kontekstu jeste – kada će i na koji način biti donet i definisan zakon o psihičkom zlostavljanju. O tome se uporno ćuti. Rana i podliva nema. One u duši se dakle uopšte ne računaju. One ne govore. Nevidljive stvari ne postoje. Ako se i čuje o tome, to je već “prihvatljivo”. I to je ona prva priča. Da li je to veća i brižnija ljubav od svake kasnije navedene…pitam se…a odgovor jako dobro znam. I ne moram da se razbacujem njime okolo. Ko prepoznaje, shvatiće.

Ono što takodje znam jeste da decu treba tući, i to – ljubavlju. Neprekidnom, stalnom, izražajnom. Ne mora čak da bude praćena velikim rečima, iako je mali najpre shvataju i najbolje razumeju tako. Ali oni razumeju i mnogo više, čak i ono što se ne govori. To najbolje znaju bebe koje je dovoljno prisloniti na grudi i milovati. Ako se i ne govori a pokazuje, i ta je prava. Verujem da sam i ja negde u životu pogrešila…sigurno da jesam. Da li će to ostaviti ožiljke u dušama mog blaga, ne znam…možda ću saznati nekad ili mi biti uzvraćeno u nekom drugom obliku. Uzgred, da sam zapamtila jedini šamar u svom životu od svog mirnog oca – jesam, ali samo zato što sam ga zaslužila. I onaj od svoje nastavnice hemije pred svima, dakle u školi – i on nikako nije smeo da se desi čak i da sam ga zaslužila što odgovor nisam znala, a da se  ja pitam njoj je trebao zapasti zatvor (valjda žrtve tako umeju lepo, olako da presude). Zapamtila sam zauvek i neke druge stvari iz doba detinjstva, a i kasnije, a da znam da nisam zaslužila. I neke priče nekih ljudi koje znam, opet usadjene duboko, najdublje, da ne mogu odatle nikud.

Neke posekotine su nelečive iako zarasle. Samo čekaju asocijaciju na budjenje. Zakon zaborava je dobar. I da, tačno je da je Zakon jačeg najmoćniji zakon i da Zakon o zabranama može da spasi mnoga nesrećna bića, i da je Zakon ljubavi moćniji od svih navedenih i nepostojećih…Zato preostaje da svako uzme svoj Zakon u svoje ruke i uradi ono što misli da treba. Kazna će ga svakako stići, šta god loše uradio. Nekako sam ubedjena u to. Ili sam trapavi plivajući optimista u moru pesimizma. I postavljač toliko pitanja na koja bi želela da čuje neke dobre odgovore…nezakonske.

U se, i u svoje prase

Standard

atlanta-accident-attorney-medical-bills1

Jutros sam se probudila okupana u mokrom znoju tela svog. I za to je bio kriv moj mozak. Naime, sanjala sam jedan užasan, mračan, hororističan, uznemirujući san, sa tematikom ekstra blok bastera, poput onih onostranookeanskih, apokaliptičnih, pretećih, surovih, nebrojenožrtvenih i uvek sa krnjim no ipak srećnim krajem, koji svoje višenulske megabudžetne novčane uloge moraju da opravdaju spasenjem sveta koji kreće od nule, i to tako što se obavezno na vrhu brda, na Arktiku ili u svemirskoj letelici nakon silnih peripetija, iz svemogućih zala i iskušenja, izvuku jedan crnac, jedan neodredjenog pola, mladi haker koji osim što zna da pokrene i nahrani i najkomplikovaniji kompjuter ima i vozačku dozvolu za sva poznata prevozna sredstva, naučnik koji je sve to predvideo a niko mu nije verovao sa sve epruvetom kriptona sakrivenom u peti leve čizme i drugom u skrivenom džepu skafandera u kojoj se nalazi 5 jajnih ćelija najuspešnijih žena na svetu, zatim njegova mlada, prelepa i još prepametna asistentkinja koja može da posluži kao materica ukoliko nešto krene po zlu, dvoje tinejdžera, jedna slučajno u haosu pokupljena beba i naravno predsednik bez žene jer ona nije imala previše sreće ali sa kućnom ljubimicom, nosećom labradorkom retriverkom. I sve može onda da krene ispočetka, a ukoliko se u medjuvremenu uhvati i labavi radio signal još nekih, nekim čudom spašenih, snalažljivih ali po duši najboljih primeraka ljudskog soja, makar morali da se kopaju podzemni kanali ispod okeana ili leteli balonom preko velike vode da se sretnu, još optimističnije i lepše.

I da skratim, ja sam naravno u tom snu bila nešto što svako voli da bude, koliko god traumatično i naporno u životu bilo. Ne, to nije crnac koji je predodredjen da crnči makar za milione ubacivao loptu u koš, nije ni sekretarica koja mora biti i devojka i momak za sve, da budem tinejdžer ni u snu sna, ni naučnik iako bih volela da mućkam bočice, od hakeraja znam samo da sama sebi ishakujem neki virus u komp, a ostalo da ne komentarišem jer se ipak zna koji je posao najteži, najodgovorniji, najglavobolniji na svetu – dakle, Ja sam bila predsednik, premijer ili šta već glavato, što donosi odluke od kojih ljudima zavisi opstanak. Ali, to je samo jedan deo. Ostali deo gornjeg scenarija u stvari treba zaboraviti jer je moj san išao u drugom pravcu a opet govorio o kataklizmi sa minimumom preživelih.

Možda u stvari nije dobro što sam krenula otpozadi ili s ledja ove priče, kao što se ni muzika ne sluša ili knjiga čita naopačke. Medjutim, kako je porodjena posledica izazvanog uzroka moj nervni sistem dovela do znojnog delirijuma, tako ću morati da primireno objasnim šta me toliko pomelo. San je započeo tako što sam sebe videla za okruglim stolom za kojim je sedelo još 16-oro ljudi koji su se medjusobno dozivali Ministrima za ovo ili ono, onda je tu bilo po 4 njihova savetnika koji su im pridržavali svečane odežde i stalno prilazilii šapćući im nešto na uvo iako sam non stop opominjala da se začepi, udarajući onim tučkom kojim sudije umiruju neurotičnu rodbinu oštećenih koja ne može da se pomiri sa simboličnim kaznama za simbolične zločine i kriminal u vidu ubistva, silovanja i basnoslovnih pljački. Nemirni su bili izbačeni i stavljeni u ledenu sobu zarad hladjenja, ali kako je ta mera poznata od ranije, samo su dvojica najdivljijih izbačena iz sale. U drugom redu iza su stajali njihovi naslednici, žene, kućne pomoćnice, vozači, stajling savetnici i kumovi. Upravni odbori svih mogućih agencija, klubova, banaka, i ostalih nebitnih institucija, kao i svi odbornici i delegati kao odani predstavnici plebsa i aristokratije, ceo sastanak su posmatrali iza staklenog zida sa pravom do, ali ne preglasavanja. Moje desne i leve ruke, kojih ima više a nisu vidljive, sedele su ispod stola i hvatale beleške o poremećenim moždanim talasima prisutnih, sa ciljem da se odmah po završetku radne sednice i svečanog ručka po obavljenom poslu, stvari prijave u detalj i regulišu bezbolnom inekcijom fizičke eliminacije iz državnog vrha za teže slučajeve odstupanja, ili automatsko slanje u psihijatrijsku bolnicu na 20 godina bez prava žalbe i slobodnih izlazaka za one nesigurne. Strani, visoko obučeni posmatrači, od najdaljeg egzotičnog Istoka sa jednim izuzetkom, do predalekog pitomog Zapada bezizuzetno, uz prismotru delimično zainteresovanog Severa i potpuno apatičnog Juga, situaciju su pratili preko video bima. Zarad regularnosti, svaki od učesnika, osim mene kome se naravno veruje, imao je ugradjeni osetljivi čip koji je bio prva linija odbrane od pogrešno donetih odluka, tj. iskakanja iz već predvidjenog plana i programa koji je svaka pravno regulisana država morala da poštuje. Taj čip, da bolje objasnim, radi na principu hemijske reakcije koja izaziva nadražaj u moždanom sistemu, koji pak reguliše odgovarajuće nervne nadražaje na odgovarajuće pojmove. Uljezi čiji su sistemi neotporni na hemiju i teraju te da misliš svojom glavom, koje ni darežljiva materijalna stimulacija ne može da savlada, bivaju kao neželjeni organizmi, kao što je spomenuto ali sa drastičnijim završetkom, sklonjeni na sigurno mesto, tamo odakle povratka nema. To znači, da svako ima šansu i pravo da odredi svoju sudbinu, što je moto svake prave demokratije u svetu a to je naravno i preuzeto od mnogo modernijih i naprednijih država. Sastanak je trajao tačno 1 sat i 03 minuta, što je bilo duže od očekivanog, ali se može iako nerado istolerisati kao posledica nacionalne sporosti i neplaniranog incidenta zbog ona dva kandidata, ali i dodatnih problema navedenim u nastavku. Da bi se shvatila ozbiljnost ovog samita, treba spomenuti da su za njenu organizaciju vrhovnu odgovornost preuzele glavne svetske ekonomske, političke, psihofilozofske, nindža i kung fu institucije, uz amin našeg vrhovnog religijskog poglavara sa sapatnicima po bočnim verskim linijama. Dati predlozi dati su na glasanje, glasovi prebrojani. Nažalost, čipovi su zbog tri glasača u centrali u inostranstvu uključili crveni alarm, jer su pokušali da eskiviraju jedini tačan odgovor, što mi je predočeno puštanjem bezopasnog ali neprijatnog elektriciteta kroz desni rukav, a time i uslovilo lančanu reakciju moje reakcije na ispodstolnu garnituru koja odstupanja nije primetila na vreme. Nepodobni su odmah poslati ambulantnim kolima na psihijatrisko posmatranje, mene je ruka boluckala ali sam uspela da stvar dovedem do kraja. Iako se cela organizacija ne može uzeti kao apsolutno uspešna, ja sam ipak na kraju bila zadovoljna postignutim. Na osnovu pametno donetih odluka, uspeli smo da finansijski sistem spasemo kolabiranja a penzioni i socijalni program drastično stabilizujemo. Svi predstavnici vladajuće odnosno garniture odlučivanja, zajedno sa članovima porodice i rodbinom do 3-eg kolena unapred, pomoćnim osobljem i bliskim prijateljima, dobili su doživotne penzije i primanja 12,8 puta veća od trenutnih uz progresivno povećanje za stopu dnevne inflacije u narednih 240 godina, čime je socijalni mir definitivno veoma jeftino plaćen. Svi izdaci bili bi prebačeni na konto penzionera kojima će neradni vek započeti sa 80-om godinom života, radno sposobnog stanovništva čija je polovina primanja trebala biti odbijena i direktno deponovana u Svenarodnu banku i banku Vlade, trudnicama koje bi bile kažnjene za trudnoću izmedju 16-te i 45-te godine života i plaćale na ime toga državi trećinu najvišlje plate bez obzira da li rade ili ne, dece koja moraju da aktiviraju radnu knjižicu od 10-te godine života i plaćati procenat birou bez obzira da li su u radnom odnosu, primalaca socijalne pomoći koja se ukida i isplaćuje  invalidima koji će moći da biraju da li da izvrše eutanaziju ili da pomažu penzionerima čime na posredan način doprinose popunjavanju deficita u budžetu. Stabilizacioni, reformatorski , opstajalački program je jednom rečju bio – fenomenalan, da se naježiš i oznojiš. I bila sam tako, tako ponosna na sebe, što kao predsednik, premijer ili šta već glavato jesam u stanju da izvedem jednu zajednicu na pravi put. Ali, zapitaćete se – zašto su mi onda znojne žlezde tako masivno odreagovale, zašto sam taj san doživela kao horor i jezu, ili je svo to otpuštanje vode u stvari bila samo pozitivna reakcija na ono na šta me osećaj u snu vodio?

Evo zašto. Zato što sam shvatila da se kvalitetni američki fikšn dizaster filmovi sa srećnim završecima nikada ne mogu uporediti sa jednim srpskim snom o spasenju, ma ni da mu vodu nose! Tamo se spase njih 10 do maksimalno 100 a ovamo bar 1000 top odabranih bez familije, posluge i najrodjenijih a da su nekrvno povezani, što mu dodje još x 100 plus nešto u proseku, što je na kraju mnogo hiljada ljudi, a to je već nepristojan broj za scenarističke prilike. Drugo, mi u realnom možemo sve te odluke da donesemo sami a da nas ne pritisnu ni ida, ni miga, ni ibrd, ni mmf, ni ifc, ni eib, ni ebrd, ni icsid, ni čipovi, ni puštanje struje, ni najveći belosvetski kung fuisti i karatisti, žongleri i madjioničari, vanzemaljci i drakule. Treće i najvažnije, ona prva stavka je bila samo šala jer je to naravno samo san ali će u realnom broj preživelih biti u milionima jakih, odlučnih, za spas časti i obraza nacije, spremnih penzionera, trudnica, invalida, radnika koji mogu da jedu samo travu i kamenje ako treba, i to kad za 10 dana potroše zagarantovana primanja za dati mesec, u preostalih 20 mogu lavovski da žive i od vazduha i vode kao široko dostupnom energentu. Četvrto, mi treba da izdržimo na grbači familije plemenitih i odabranih, a sve po spisku i sposobnostima, samo 2, najviše tri godine, a ako treba i 23 da bi izašli iz krize i preživeli u okruženju giganata kojima se tresu temelji, prete bankroti a gospodin iz porodice vrabaca, i još dobitnik Nobelove za ekonomiju, mister Štiglic amerikanac, kaže da je unija kontinenta na kome smo samo fizički ali ne i njen deo, na opasnom putu sunovrata. Dakle, oni su gotovi, a mi možemo samo napred jer od dna nema dnije, ako se ne računa uzemljenje tj. podzemni svet u koji odeš ili tudjom ili svojom ili Božjom voljom. Peto, od čega mi je znoj poprimio veoma nezgodan miris ali od olakšanja, jeste da sam shvatila da je najjači adut ovog podneblja naš predsednik, premijer ili šta već glavato muškarac, da ima 16 Pravih odanih ministara i svitu najrodjenijih i najodanijih koja mu nikada, ali nikada neće okrenuti ledja, dopustiti puštanje slabe struje makar i na lokalu ili kroz mobilni telefon, koja će pljesnuti na svaki predlog i decidirano dokazati da je podneta nacionalna žrtva merena mnogo nižim procentima a broj preživelih mnogo viši no u mom snu, čime se potvrdjuje da je humanost glava donosioca odluka za narodni ep, a što potvrdjuje da je to potpuno i jedino ispravan put ka vadjenju iz gliba.

A da smo u blatu jesmo. A da ima volova koji mogu da povuku, ima. A da je izlaz uvek bio i ostao u onima koji volove sprovode i usmeravaju, jeste. A da one koji sumnjaju u dobre ishode treba izbaciti iz stada i poslati izvan ograde sopstvene štale, i poslati na tešku rmbu po tudjim njivama, treba.

Ono što mi se još provuklo kroz san, kao kroz maglu, ali sam zapamtila, jeste – učinilo mi se da sam kao predsednik šapatom naredila Ministru bankrota da se sprovede oružana racija po kućama, i svi sefovi, dušeci, wc kotlići, i dečije kasice prasice isprazne, a krivci skrivači najstrože kazne radom u rudnicima i kamenolomima. To je trebalo da ide u fond za pomoć najugroženijim članovima Vlade i meni za ne daj Bože. Zato se iskreno nadam da će neko od nadležnih ovu moju inovativnu ideju videti, razmotriti i staviti kao predlog zakona za koji bi se jednoglasno glasalo. Mislim da niko ne bi uopšte imao išta protiv. Nekada i pantalone trebaju da poslušaju suknju, bilo koje dužine i opipljivosti. Pa nismo ni mi žene, makar virtualni vladari iz snova, mačija kijavica. Ako je vrhu dobro, dnu je još bolje. Tako oduvek bilo, i ostalo.

Majke mi, totalnnoh sam modernnah

Standard

High-Heels

Da li je lakše znati obući se ili možda – svući se? Trik pitanje, aha. Naravno, kako Ja ne želim-o da budem-o konzervativno-patrijarhalno-nazadno-restritkivno-autistični a povrh neobrazovani u vezi prve za žene najvažnije stvari na svetu, što će reći mode, to ćemo govoriti o svlačenju. Može da kaže ko šta hoće, ali umeće svlačenja je na drugom mestu po važnosti u rangiranju i opstanku jedne žene. Medjutim, da bi došlo do te faze, žena najpre mora da se obuče.I to ne prepotopski nego i ako ju je poplava izbacila, da bude skockana samo tako, dakle tip-top. Medjutim, da li jedna žena to ume sama? I koliko joj vremena treba da to nauči? I ako ne ume, kome može da se obrati da je edukuje, upristoji i oplemeni? One pod kintu (tj. dubokog novčanika) mogu da angažuju renomiranog stilistu koji će im uklopiti boju pudlice sa viklerima u kosi, nijansu laka za nokte sa tanjirićima za kolače, bade mantil sa lusterom iz salona za čaj, tip naočara sa teksturom posteljine, presvlake u automobilu sa pločicama u djakuziju, cover sliku na twitter-u sa trendi kolorom naredne sezone. I njima je lako, bole ih levo mračno ćoše sobe za presvlačenje sa sve ogledalom u zlatnim ramu iz XIX-og veka.

Ali šta je sa običnim ženama, nepreglednom, bezimenom, bezizražajnom, beznovčanom, bezbogatogmuža ili bezsuperkarijere patimeipotencijalom, ali ipak manje ili više telesno zgodnom masom koja mora i hoće da se pristojno obuče? I kada kucne čas, da se svuče. Šta da rade te nesrećnice koje ne mogu da plate ni za jednu sekundu vremena, znanja i veštine mod(er)nih Bogova savetnika od kojih ti zavisi ugled, čast i rejting medju elitom? Hajde da razmislimo, šta one mogu da urade da im koliko toliko život postane smislen i na kraju krajeva dostojan a da ne umru uboge i promašene. Prvo što mi pada na pamet jeste da mogu da uključe svemoćnu napravu koja u sebi nosi skoro pa sve odgovore na skoro pa svako moguće pitanje na svetu – Gugl sa dva oo. Ova dva oo liče na dva oka koja sve vide i sve znaju, tako da je visok procenat da će traženi odgovor biti dobijen. Treće oko je u glavi tumača dobijenih podataka, pa ako dobijenih nekoliko miliona odgovora na postavljeno pitanje ili isto toliko slika nije dovoljno, onda neka postavljač pitanja crkne u ritama. Dobro, ne treba biti previše strog jer je možda u pitanju neodlučna persona koja u silnoj ponudi počinje da se gubi, da halucinira od pritiska različitih motiva, nijansi, krojeva, trendova. U tom slučaju, postoji druga opcija a to je da se razvrne malo oko sebe i pogleda šta se sve to nosi u komšiluku, na ulici, pijaci, po vrtićima, školama, fakultetima, osobito državnim firmama (siguran stabilan posao i kinta) ali i po privatnim (gde se primaju uglavnom ugledne gospodjice odgovarajućeg fizičkog performansa) gde je nivo ženske usredsredjenosti i posvećenosti lepom izgledu uslov i kao reper prihvatljiv za modno ponašanje. Ali ova druga opcija je labava jer su promašaji mnogo česti. Nikako ne treba zapostaviti ni najdostupniji medij, a to su tv stanice i časopisi gde se non-stop vrte show programi sa poznatim. afirmisanim licima o čijim životima sa detaljima o prljavom i čistom vešu iz njihovih ormara a i van njega možete saznati baš sve.  Treća opcija je da opet odete na tačku jedan tj. da gugletate dok ne dodjete do ljudi koji žive život da bi drugima pomogli da žive, koji šire svoje modne filozofije od kojih će neke sigurno biti zauvek zabeležene na svemirskom hard disku i u budućnosti proučavane na časovima Umetnosti skidanja. U stvari, kod takvih koji zaradjujući dobre novce na vašoj potrebi da živite glamurozno ili bar upadljivo, jer je sivilo pa i modno ravno smrti, a umeju, mogu, znaju i hoće da budete baš to – muze skidanja koje najpre moraju da se fenomenalno obuku. I ta treća opcija je besplatna! A u ovoj besparici dobiti bilo kakav free savet je čist ćar. Na tražilici možete uneti pojam – najbolji modni blogeri sveta, ili kontinenta, ili najmudrije – svog malog univerzuma kome po pasošu i mestu življenja pripadate. Ako ćemo lokal patriotski, već na prvoj stranici poimenice i u grupnjaku izadje minimum 10 a maximum prelazi 50 imena koji se u ovom trenutku sudaraju na našem modnom virtualnom nebu. I začudo, za laike taj broj može da izgleda prevelik, medjutim kako je moda nešto od čega zavisi budućnost jedne žene, logično je svi ti eksperti, savetodavci za u modi zabludele i izgubljene duše, čine jednu fantastičnu stvar – usmeravaju ih na pravi put gde je svaka naučena lekcija jedan položeni ispit na životnom fakultetu pronalaska sebe a možda i muža ako je na spisku želja.

Medjutim, kome tu sada verovati, kada se njihovi saveti nekada poklapaju a nekad razilaze, kada za šoping treba potegnuti bar do Londona kad je već Njujork daleko, mada se štošta može iščupati i iz lokalnih shopping centara a kod Kineza ni u mrtvilu? I hteo bi da budeš kao i oni/one ali tačno vidiš da im nisi ni do dokolenica koje su modni no-no, osim ako ne idete u prvi osnovne. Logično je da moraš da potražiš best of the best, jer taj nije dosegao tron na lepe oči, nego mora da ima neki pedigre koji mu je genetikom prenela neka čukun plemkinja, mozda čak visoka vladarka u dalekoj prošlosti. Dakle, treba pronaći Caricu modnih blogova, prilepiti se kao vaška njenom blogu, kao i gomila tebi sličnih podanika, koji su na sreću shvatili ko u carstvu mode drži mač moći koji samo jednim zamahom može da preseče tvoj modni promašaj a uzdigne te do vernog učenika u dugačkoj sviti za dobro načinjen izbor. Kako bi bili sigurni da je Carica prava a ne lažnjak, moramo da proverimo koliko foloversa ima tj. plebsa za petama, i ukoliko ih ima baš mnogo, onda je sigurno dobra vladarka svog Bloga i uspešna vlasnica onlajn ali i prave prodavnice u kojoj prodaje svoju iznošenu polovnu ili glanc novu garderobu koju je napabirčila na sejlovima po mega autletima za po cirka 1 – 5 eura po komadu, ali dok predje granicu, namiri carinike, pronadje klijentelu, sve to postane megastruko vrednije. Drugo, jednom u godini se radi internetski izbor najmodernije, najuticajnije, najperspektivnije, najupečatljivije fešn blogerke ili blogera kome ce ovi preostali iza ledja moći samo da pljunu pod prozor, uz dodatnu motivaciju da je/ga kad tad smaknu sa trona i postanu novi nambr 1.

Zato više ne treba oklevati no da se njeno ime konačno spomene i ovde urami, jer svaka reklama je dobra reklama, makar potekla od nekih anonimusa, u koje spada i Ja. Ona se zove Zorannah i svi mogu samo da joj poljube – skute. Bolje da se pokriju ćebetom i u mraku ćute jer je Ona žena čije stope treba slediti, reč svaku pozlatiti a ukus kopirati. Ona je žena koja definitivno opravdava umetnički nastavak na svom rodjenom imenu jer će naša Zora sa kojom zablista novi dan, zauvek izazvati duboko ah, čak i kada … Carica je uvek i samo jedna makar i na tren posrnula zbog slabije mentalne koncentracije, zbog blizine kamera koje su joj blliskije od najrodjenijih, ali su ove bile one podmukle iz inostranstva što su podešene da te dezavuišu i podmeću lažne informacije pa onda prikazuju glupim. A Carica uopšte nije glupa. Ona tvrdi da joj je kvocijent umnosti 131, tako da direktno ulazi na velika vrata u predvordje Mense i ne mora ništa više da dokazuje, pa ni to da je u modi, po brzom jeziku i retko zbunjivoj pameti na mestu gde i pripada. I mi njoj svakako treba da verujemo jer Carice nikad ne lažu. A i pamet se pije pa će malo dehidrirana sigurno već nadoknaditi izgubljenu tečnost.Treće, kako ne verovati osobi u vezi njene inteligencije kada ona zahvaljujući svom radnom mestu a to su šopinzi po belosvetskim i domaćim prestižnim rupama, uspeva da u ranim dvadesetim bude prava biznis bumerka. I da sve to upakuje u lični blog, sajt, YT kanal gde treba krvavo odraditi bar 10 sati dnevno, aploadujući filmiće o kremicama i bižuteriji, čizmicama i loknama, uz odgovaranje na trilion pitanja hiljada modnih analfabeta sledbenika, te mesečno uspe da zaradi ili platu kasirke ili prosečnog inženjera u EU, u zavisnosti koliko je svojih klijenata uspela da namiri i zadovolji. I posle reći da tu nema predispozicija za presto ili sumnjati u neciju pamet!? Ali jadac je u znati i u ukusa imati. Milano i ozloglašeni klip podmetnut u carske noge da se ismeje prvakinja domaće a možda uskoro i svetske blogerske modne scene, ne služi na čast nikome, a posebno ne onoj bezobličnoj masi koja i dalje spaja nespojive komade a ne shvata da su greške svojstvene i plemenitoj rasi. Ipak smo svi mi obični ljudi, odnosno žene, kojima je jezik nekada brži od IQ-a, ali neke osobe ordinarne jednostavno ne mogu biti, koliko god prost svet pokušavao da ih spusti u svoje redove.

Ja sam čvrsto ubedjena da će Zorannih ova neprijatna epizoda samo pomoći da ojača i da će nadživeti ovaj bezobrazluk što italijanskih, što domaćih medija koji su je razvukli kao lešinu po prašini. I ne samo to, nego će uspeti da na prestolu ostane barem još 10 godina dok se ne ubaci neki novi Bogom dani talentovani element, jer naprosto i Carice moraju jednog dana da abdiciraju ili umru. A sigurno je da će broj njenih sledbenica biti uvećan bar za 225% u odnosu na period lane, i da će se njen mesečni prihod konačno zasluženo izjednačiti sa platom specijaliste na facijalnoj hirurgiji (opet govorimo o kriterijumima na evropskom nivou, jer mi nismo neka prokleta zabit). Iskreno se nadam i da će probati da tuži pokvarene, zle reportere koji su joj podmetnuli loša pitanja i dobiti zasluženu materijalnu nadoknadu za uvredu njenog IQ-a i pretrpljenu duševnu bol. Mada lično mislim da Carice upravo jesu to što su, jer znaju ono što prosti svet ne zna. Zato taj svet i ne može da odmakne od šljake za šaku evrića za koje ne može da kupi ni bejbi lips pink panč kojim Carica maže svoje vrele usne, a kamo li neudobne Louboutin pigal cipeliške sa bodljama koje su stvarno seksi i najbolje ne žulje kad sediš ali zato možeš njihovim špicevima na sve strane da okrvaviš nekom prostaku cevanicu, a nikad pa ni tad onog Luja za tašne i to iz 2008-me limitid edišn. I zato će Zorannah ostati najveća Caricah čak i kada modno carstvo bude bila zauzela neka druga trendseterka u buduća vremena.

Ipak, moram biti prljavo iskrena. Možda ja priznajem titule i prestolja, ali sam tvrdoglavi sužanj sopstvenog ukusa zbog koga bi me napredne, moderne snage koje ne spavaju, ne jedu i ne piju dok ne kliknu na svakodnevne modne dogovštine i novotarije, verovatno sahranile a da nisam ni svesna da sam umrla u njihovim očima. To što više ne možeš da raspoznaš po deceniji a kamoli po godinama šta u modi po svojoj prepoznatljivosti sija, samo je zasluga previše razmnoženih Carica (sa Carevima je stvar uglavnom mirna i konstantno muževna, sa malim iskakanjima od strane onih pobrkanog testosterona) koje diktiraju svojim podanicima modu na eks. A ja sve što je na eks duboko ne poštujem. Takodje su neki zadrti ljudi iz Greenpeace-a sproveli istraživanje i došli do zapanjujućih rezultata – u vašim gaćicama, bluzama, patikama, pelenama, gmižu nevaljali uzročnici karcinoma i nevidljive ubice vaših hormona. I to ne samo u fuš robi koju ćete upotrebiti par puta jer će se raspasti od pranja, nego i na markama koji se poprilično plaćaju. Klasika je izgleda samo za one koji su po prirodi dosadni i neskloni modernosti a uzgred i opasna za novčanik. Od silnih izbora ostaje tek ponešto – ili trk u masu, ili izmeštanje u modno zakržljale fosile. Na kraju ionako sledi ono famozno skidanje, nosio original Girgio Armwania iz Šangaja, ili Adadis patike kobajagi iz Herzogenaurach-a ili ne. A to je bila i poenta ovog teksta koja se u medjuvremenu zaogrnula plaštom nekih Carica koja donekle uspevaju da vladaju našim malim, zbunjenim životima. I mogu ja da se busam i kunem u svoje omiljene crne, boje zemlje, boje krvi, bele, bež i tirkiz krpe, ali sigurno neću nikada biti moderna kao Zorannah, znati da spojim šešire modnog sultana Bin Saida sa pudrijerom u tašnici, imati svoj modni blog i youtube kanal gde ja trenutno imam 3 a onda 30.000 vernih podanika (ne ulazeći u to da ona vrti svoju a ja neku moju muziku tj. ideju).

Ali kako oni sa manjim IQ-uom treba da uče od onih sa 131-com, čvrsto sam resila:

1) da nadopunim svoju kolekciju od preko 3000 omiljenih skupljenih sličica vezanih za modu na bar 10 hiljadarki,

2) da otvorim modni blog pod nazivom MojŠifonjer (za one koji ne znaju, šifonjer je srpska reč za klozet na eng.) a kad mogu da pišem ovaj mogu i taj,

3) potom aktiviram video kanal sa nekom zgodnom promoterkom ispred kamere jer sam užasno stidljiva,

4) rasprodam stvari iz ormana po pristupačnim cenama i tako pokrenem oglas za biznis gde u startu moram da dostignem bar prihod jednog euficiranog konobara sa dobrim tipom u najjačim letnjim mesecima.

5) I tada ću znati da sam na pravom putu, tj. da sam uspela.

Sve ulične ili od zlobnika nameštene intervjue ću sigurno odbiti dok ne naguram nivo do 132. Mislim da mi Zorannah neće zameriti na guranju, a možda je pitam i za savet koje bi mi umetničko ime pristajalo uz nijansu kose. Mogu i ja da budem modni fašista ili lepše rečeno – fashionista, nisam toliko nesposobna a i dobro razaznajem boje. A kad zauzmem solidnu poziciju, napisaću nešto i o skidanju. Taj deo je vizualno zapaljiviji, i što je logično – svi se mi oblačimo da bi se na kraju krajeva svukle.  Samo da Zorannih neko ovo ne kaže pa da me Carica ili neke druge -eh ne pretekne-uh u ideji. I ja sam totalno modernnah, majke mi i na časnu mi reč.

Upali sveću u čast sumraka sveta

Standard

manversusbeastsepiasmall

Dodju tako dani, a otprilike dolaze svaki dan, kada shvatiš da nešto ne razumeš. Mnogo toga u stvari, nekada baš slabo a mnogo češće no što bi želeo – baš ništa. Podstreka iz raznih izvorišta je pregršt. Malo nečeg te bocne iz bliskog okoliša, nešto pak sa sigurne daljine. Posledica prvobitnog znaka pitanja velikog kao vrata je zbunjenost, koju odmah zamenjuje zgražanje, koju pak poklopi ljutnja, a na kraju sustigne nemoć. Iako si nešto saznao, pažljivim varenjem činjenica uvidiš koliko zapravo produbiš svoje neznanje…ne znaš da objasniš, shvatiš, prihvatiš. (P)ostaneš slep kod očiju, nem kod ustiju, gluv kod ušiju, a ako se uključi i um kao glavni krivac, jedan po umlju ili čak sklon bezumlju.

Prošlog meseca se u Norveškoj desila jedna priča koja je, u nizu retkih ali drastičnih po obliku, uzburkala javnost. Jedna od najmirnijih, najsigurnijih, najzelenijih, najsevernijih, najrazvijenijih zemalja u Evropi i svetu, doživela je šok i suprotstavila koplja široke javnosti i uznemirene privatnosti. Desio se – škotski ovčar, pas čije ime nisam upamtila ali njegovu lošu sudbu jesam, a usled upečatljivosti neslavnog kraja sa mnoštvo ljudskih repova iza, dospeo je i na ove moje stranice. Slava mu i hvala, što je najverovatnije ostvario svoju misiju vernog i dobroćudnog psa, ulepšao život svog gospodara, ali na kraju nažalost doneo mnogo tuge bliskom usled svoje nasilne smrti. A psi obično ne umiru tako, ili ako i jeste pre vremena to je zato što su probali da nekom spasu život pa sami nastradali, ili uginuli usled neizlečive bolesti, kao i ljudi uostalom.

U stvari taj pedigrirani pas je, može se reći, doživeo nešto mnogo više no što većina njegovih srodnika po šapama i načuljenim ušima može i da poželi. Živeo je mirno a umro u agoniji ali slavan, oplakan od onih koji nisu ni znali do njegove smrti da postoji. No, vratimo se na početak ove posebne priče koja je uspela da tu naj javnost podeli u dva tabora. Jedna bezazlena šetnja psa sa gospodarem, negde na obali hladnog severnog mora, u blizini bogatog pašnjaka sa stadom ovaca, pretvorila se u užas njegovog vlasnika. Naime, škotski je kao i obično izašao na vazduh, veselo trčkarao,  a onda se iznebuha pojavio nervozni, napeti, frustrirani, beskrupulozni, bezosećajni vlasnik blejavog stada, repetirao pušku, opalio jednom, onda drugi put i … škotski ovčar je otišao u raj za pse. Raj sigurno jer je takva nevina i bezazlena životinja dobila metak koji nije zaslužila a valjda sve nevine žrtve završe u nekom paradajzu. 70-godišnji ubica je zaobišao pripadnika svoje vrste, tj. čoveka, ali se prekomerno ljutit nakon zločina, vratio džipom i ucveljenom vlasniku psa sasuo u lice da će tako drastično proći svako ko ugrozi njegovo stado. Nije bas najjasnije da li je psić zaista pokušao da se poigra sa ovcama ili je histerija već nečim uznemirenog stadovodje bila neopravdana ali ipak nečim izazvana. Ko zna, možda je ipak nekim ličnim ludilom ali mi to nikada nećemo saznati, tajna otišla u pseći grob. a oštećenom vlasniku treba verovati na reč o odigranom scenariju jer je već dovoljno p(l)atio.  Možda je priča ipak izazvana mržnjom prema psima? I u toj mržnji leži pas tj. u tom grmu leži zec. Upravo su posledice te (može biti) mržnje, cela ta dijabolična priča izazvala raskol u javnosti. Na jednoj strani su se našli oni koji vole životinje, a na drugoj oni koji vole ljude…ako ćemo bukvalno da prevedemo, ali bi bilo previše bezobzirno i površno da se sve oboji tako olako u crno i belo (ili ipak realno?) i još tvrditi da su ljubitelji životinja mrzitelji ljudi, ili da su ljubitelji ljudi mrzitelji životinja i da se sve završi na tome.

Razložimo to zdravorazumski ovako – Oni prvi su bili pogodjeni surovošću jednog strahom i besom obuzetog nečoveka koji se životinjski ophodio prema zivotinji (dakle čovek je postao nečovek, a ako je nečovek onda može biti samo životinja, mada kažu da životinje nikada ne ubijaju bez razloga nego ili iz straha, ili zbog opstanka, ili zbog hrane, te je logično da je u ovom slučaju nečovek životinja koja je ubila iz straha ali i opstanka njegove hrane tj. stada). Ovi drugi su bili manje-više pogodjeni osudom nečoveka tj. životinje u ljudskoj koži jer je ipak po pravdi, ali izuzetno pogodjeni time što je mimohod i masovno paljenje sveća po trgovima za dušu nevino nastradalog psa nadmašio svaku iole sličnu manifestaciju na istom prostoru, povodom neke ljudske smrti, a da se ne spominju one masovne koje se pred njihovim očima na tv-u i kompjuterskim ekranima dešavaju svakog dana, svakog časa, svakog minuta, svake sekunde sadašnjice (lokalnog Breivika ću izuzeti iz ove priče). I time su ovi drugi svrstani u ? Dušebriznike koji veličaju patnju tamo nekih dalekih, nepoznatih, bezličnih ljudi koji eto nisu imali sreće pa ih bar treba istrebiti da ne budu vise nesrećni, ILI u ljude životinje koji nemaju ništa od ljudskosti kada mogu hladnokrvno da osudjuju ljude neživotinje koji ljudski sagledavaju koliko ljudsko zlo može da izazove i životinjsku i ljudsku agoniju, ILI u mrzitelje životinja koji ne shvataju koliko su životinje plemenitije i bolje od ljudi i koji nikada neće shvatiti onu maximu – što više upoznajem ljude, to više volim životinje?  Na suprotstavljenim stranama našli su se oni koji su osudili ubicu nevinog psa, što je svakako ljudski, i oni koji su osudili toliku buku ljubitelja koji su ostali tihi i ravnodušni pred mnogo većim zločinima koji se dešavaju svuda oko nas, što je takodje ljudski. U sredini su se stisla pitanja – da li se stepen ljudskosti meri prekomernim doziranjem ljubavi prema životinjama ali i ljudima? Da li su neke ljudske smrti važnije od onih koje nas se ne tiču, pa ostajemo tvrdi uzimajući ih nedovoljno važnim, trivijalnim, nebitnim ikakvog osvrta? Mogu li se i trebaju ljubavi prema životinjama i ljudima razdvajati i uopšte stavljati u isti koš? Kako se meri stepen humanosti, bez obzira na vrstu i treba li to uopšte raditi?

No hajde nešto i na svoj račun. Od kako znam za sebe, jurila sam sitne životinje, pa tako gajila papagaje, kornjače, ružne grebajuće bradate agame, mutave ribice, par kučića a osobito gnjavila mačke pri čemu mi ni ulične nisu izbegle, da bi na kraju postale redovno društvo. Štaviše, ponekad sanjam mačke i leptire koji razgovaraju sa mnom, onako kao ljudi, tako da su oko mene sve te divote skoro neprestano. Dakle, ja sam Mačka-rka na kvadrat! Neki bi rekli, pre svega oni što vole verne, odane kuce, najpoznatije najbolje prijatelje čoveka, da grešim i da sam izabrala nešto lukavo, svojevoljno, kvarno, što se vezuje za kuću ali ne i vlasnike. Ali ja i ne želim da budem vlasnik, da raščistimo. Ne mogu da se savladam ni svoje misli a kamoli živa bića, makar bili repati i dlakavi od glave do pete. Zato je mačka za mene savršen izbor. Usled takvih “poremećenih” vrednosti, kroz moj život je prošao jedan poveći čopor mačaka. Jednoj sam čak rečima i maženjem asistirala tokom koćenja tj. radjanja mačića i mnogo sam ponosna na to! No, ono za šta bi me pravi ljubitelji mačaka osporili kao jednog od njihovih jeste to da ja ne mogu da živim sa mačkom, mačorom, mačićem, šta god od toga, u kući. Možemo mi da se gnjavimo, mazimo, zajedno predemo, razgovaramo, čak i ljubnemo u vrh nosa, ali me njihova neizdipiliranost i specifičan miris ipak drži na distanci. Uzgred i alergija na njihovu dlaku od strane mojih porodičnih čovekolikih. Tako se moje mačke i ja volimo na daljinu ali je ta ljubav ovekovečena do kraja, njihovog ili mog. Nažalost, kako sam surovo odredila granice naših druženja, tako su se i moje mace smenjivale jer ih je nešto uvek sprečilo da dožive duboku starost. Najčešće su to bili automobili na ulici i mačje nepoznavanje saobraćajnih propisa pri prelasku a i bahati vozači koji ravne teren pred sobom, divlji mužjaci mačori koji su mi davili najbolje primerke i ostavljali ih ranjene ili dokrajčene što je izazivalo veliku bol, ili su nestajali u neznanom pravcu uz pretpostavku da ih je neko od dece iz komšiluka usvojio, do najdrastičnijeg primera dugogodišnje ljubimice koja je uginula usled bolesti i zašta sam pomalo sama bila kriva. Mace su se smenjivale, ja očajavala za bivšim ali ushićeno dočekivala neke nove koje su od “loptica” brigom i pažnjom dostizale svoja zrela doba. Evo, i sada imam jednu macu, pomalo neodgovornu majku prvog puta koja je u drugom krugu naučila šta znači predanost i posvećenost roditeljstvu, pa se čak i od mene sakrila sa sve potomcima, čiji broj još uvek nažalost nisam saznala. Nadam se samo da će jednog dana graciozno ušetati sa svima njima i doći mi na ručak. Da li mi nije verovala pa našla bolje sklonšte u dvorištu pored, ili ju je situacija iznenadila dok je obavljala noćnu šetnju pa je aterirala na tudjem terenu? Ja strpljivo čekam i radujem povratku svoje domaće ljubimice. Doduše, ja nisam toliko po svojoj prilici posvećena, pa ni dobar obožavatelj životinja kada dozvoljavam da se mezimica u takvom ali i običnom stanju snalazi sama. Neki bi možda mojoj maci na mom mestu obezbedili potpun pre i post porodjajni tretman, uveli parno grejanje u jastuke, obezbedili penziju u neograničenim whiskas kolačićima za mirnu starost, platili estetsku operaciju poderanog uva osakaćenog u nekoj uličnoj prepirci.

Neki od mojih prijatelja, a ima ih podosta, zaista predano brinu o svojim članovima porodice, a da ne govorim o deci, na njihove pse mislim (niko od njih ne čuva mačku, hm…kako ja to mogu da tolerišem?!). Znam da su imali mnoge neprospavane noći, plaćali skupe intervencije, vodili ih na ili zbog njih nisu išli na godišnje odmore, da ih zovu sopstvenom decom i da bi dali sve da im produže već ušuškan i spokojan život na kome im može pozavideti 2/3 čovečanstva. Prijatelji moji, a i oni koje ne poznajem, ako ovo čitate, nemojte me pogrešno shvatiti iako je izvesnost upravo takvog tumačenja osigurana!…Samo hoću da kažem da ja ljubav kao pojam obradjujem u svojoj glavi svakodnevno, da je tumačim, živim, predajem joj se, uzimam kada je daju, bez premišljanja, a u to ulazi i ta prema životinjama, mojim i tudjim. Takodje, jako dobro znam koliko nežnosti može da se razmeni sa ljubimcem, i koliko je detinjstava bilo obojeno čuvanjem životinja, i kako se njihovim imanjem razvija odgovornost i saosećajnost, i koliko samo životinje umeju da slušaju a da ne postavljaju pitanja, i da vole bezuslovno (što neki ljudi i ne znaju šta znači). Šta ako u stvari ja i ne znam šta je prava ljubav, kada mogu uopšte da merim nešto što se nekome bezrezervno daje, makar hodalo na četiri noge? I kalkulišem da će mi ugroziti životni prostor dlakama, ostavljajući je na nemilost vremenskim i nekim drugim neprilikama? Da li sam onda zaista čovek ili životinja koja misli samo na sopstvenu kožu ali ne i krzno onih koji u nekom smislu zavise od nas?

Ali šta ćemo sa onim velikodušnim koji svojim ljubimcima obezbedjuju dnevne obroke koje neki ljudi neće za života videti, kupuju im fensi garderobu pa čak i nakit, i pri tom organski ne podnose decu? Što neki prošetaju decu samo zahvaljujući višim silama fiziologije njihovog ljubimca a da njega nije dete bi do polaska u školu premeravalo kvadraturu stana? Štaviše, provlače se tu i neke paralelne homicidne ideje, koje ne smem od užasa i neshvatanja (opet ja ništa ne razumem) da uzmem za ozbiljno jer je previše morbidno da ne bi bilo filmično? Šta sa ostavljenim basnoslovnim nasledstvima od 23 sobe podgojenim četvoronošcima i hiljadarskim tretmanima za uklanjanje tumora na nezgodnim mestima? I sa čoporima pasa koji tokom ledenih i hladnih dana u potrazi za hranom, napadaju decu i nemoćne dok zagovornici životinjskih azila nemaju bolji predlog od toga da svako ima prava na slobodu pa i takve životinje, umesto da ih lepo rasporede i odvedu svojim kućama i brinu sami o njima. Šta sa bulovima koji šetaju pitove bez brnjice na tanušnim trakama ili bez njih, koji svako malo užinaju nečiju polovinu lica, ili nekog od udova i budu od nadležnih blago ukoreni a od istomišljenika pohvaljeni za izbegnutu kaznu? Šta sa minskim poljima od smradnih ćuftica koje bi njihovi vlasnici trebali lepo da stave u džep i odnesu kući na analizu i dubinsko ispitivanje ili bar sahranjivanje u svojim kupatilima gde, ako ćemo pošteno, treba deliti i taj prostor kad već nema diferenciranja teritorije a vaspitanja o pravilnoj brizi o dotičnim stvarima uopšte?

Nakon ovakvih (pomisliće i verovatno neko reći), tendencioznih pitanja i konstatacija koja u sebi kriju zluradost, osudu vlasnika bilo kakvih ljubimaca, koja pokazuju netrpeljivost i prema ljudima koji imaju veliko srce  i životinjama koje imaju njih za savršene vlasnike, mogu samo da namaknem na vrat gomilu usplahirenih i u srce i dušu pogodjenih ljudi koji znaju šta ja gubim a šta su oni dobili, koji su svesni moje nesvesti. Medju njima je sigurno i onih koje poznajem i koji me znaju. Možda ih ima manje a možda isto onoliko koliko je često sresti ih kada se u medijima povede tema o životinjama, i gde obavezno na verbalnoj giljotini završi onaj ko prednost da ljudima nad animalijom.

Kaže se da oni koji vole životinje vole i ljude. Da li dotični ili pak norveški slučaj zbog koga je ova tema i pokrenuta opravdava tu postavku? Nekako bi mi zaista draže bilo da se u toj naj, a i na nekim drugim mestima na kojima se lepo i opušteno živi, održi neki mimohod i paljenje sveća za sve one mučenike koji ovog trenutka gube svoj krov nad glavom, svoju budućnost, svoj mir, državu, svoj život čak, makar delićem snosili deo odgovornosti za takvo što, iako…

Jedan nevini pas poginuo je zbog privremenog ili permanentnog ludila jednog čudaka, i sigurno je zaslužio neke suze i bol, postmortem podršku za sprečavanje sličnih situacija, pa možda i za osnivanje nekog novog humanitarnog fonda za zaštitu životinja. Usput je izazvao spontana okupljanja saosećajnih, onih koji će sprečiti rat izmedju ljudi i životinja ali ustuknuti, zaćutati, onemeti kada treba stati iza parole o prekidu rata medju ljudima. Da li je to zato što su životinje bolje od ljudi i što nikada neće izazvati rat, ili zato što ljubimci umeju samo da ćute,  i da uvek samo pružaju ljubav a da i ne moraju da traže nešto posebno zauzvrat?

I još nešto na kraju ove duge storije. Dragi ljubitelji životinja, kada bi dospeli u situaciju da treba da spasim samo jedan život – Vaš ili Vašeg ljubimca, šta mi ne bi oprostili? Da li treba da se osećam krivom što bih vam poklonila život? A da nisam Bog. Ili ne zaslužujem ni ljudsku milost kada ne razumem ono što samo uzajamna ljubav ćutljivog i govorećeg ume da shvati?

Tu nešto smrti

Standard

overcoming-fear

Pre nepune dve sedmice zaposela me Misao. Misao strašna, misao tužna, misao definisana dimenzijom neodredjenog vremenskog trajanja i svih potencijalnih oblika u koje može da se transformiše a da ne izgubi suštinu. Prišunjala mi se iza ledja, stavila duge hladne prste preko vidnog polja, onda se spustila na vrat i poput ljigavog oktopoda isti čvrsto obgrlila ali očito bez namere da dovrši stiskavski posao, da bi potom vrtoglavo skliznula na područje grudnog koša i tu odležala dovoljno dugo da se misli zabrinjavanja aktiviraju i poguraju je naniže u grotlo gde se vari štošta ali takvi elementi nikako. Dotična me ozbiljno paralisala na par dana, izazvala izuzetno neprijatne simptome čije posledice još uvek vučem ali da kucnem u drvo, čini mi se da će se povući. Ali Možda, ako ne zaključi da sam povoljno tle za izgradnju stambenog prostora u koji bi se naselila na duži period. Sada prikupljam dokumentaciju da je moja teritorija trusno područje, da tu često vršljaju zemljotresi rastegljivih skalnih veličina, poplave su kao dobar dan, vulkani se aktiviraju s vremena na vreme i to nenajavljeno, o tornadima i uraganima da ne govorim. I naravno, posle toga sve treba graditi od nule i to bez spoljnih donacija, humanitarnih pomoći i slično, sve u se i u svoje kljuse. Potpuno je onda logično da ta Misao kod mene nema šta da traži i još da planira da mi stalno pravi društvo. Ne, hvala, Ne. Čak sam razmišljala da joj ponudim plaćanje neke mesečne ili kakoveć nadoknade da mi se ne primiče. Kako nemam nikakve jake veze da joj se sudski zabrani komunikacija i približavanje mojoj duši, idem na sve mogućnosti umiljavanja joj i odobrovoljavanja je. Nisam ulizica ali nekad ne može drugačije. Postane tako čovek malecan i u sopstvenim očima, ali i strah ima velike oke. 

Taj strah, odnosno spopadajuća manijakalno depresivna Misao glasi – strah od smrti. Od smrti bliskih. A kao nikada dosad ili preciznije po prvi put, i od sopstvene. A uvek sam imala sasvim dobro i utešno objašnjenje da nije sve tako…ni smrtno, ni dosadno, ni nerešivo, ni uporno, ni bajkovito, ni moguće da je nemoguće ne objasniti ga. Ista besmislenost (jeste li?) kinjila me u ranom detinjstvu a onda i uzlaznoj mladosti. Užasavala me pomisao da ću ostati bez roditelja, a tako jedincata i prepuštena samo njihovoj pažnji, brizi i ljubavi, svaka pomisao o takvom gubitku uspevala je da iscenira najgore moguće košmare u kojima me kao siroče niko nije hteo, makar i za ukras. Valjda sam imala potrebu da budem potrebna a i da meni potrebni budu zauvek tu, da se niti nekih neraskidivosti nikada ne prekinu. Onda sam porasla a Misao se povukla i pronašla neke druge ljude, da ih muči i opominje na neke neminovnosti. Njena senka se ipak vukla negde po ćoškovima mojih sećanja ali sam je kao što inače i radim sa neprijatnim stvarima ignorisala, nadajući se da sam u njenom podsetniku za sastanke štiklirana kao odradjeni posao.

Medjutim, mi sićušne, zastrašene od svega i svačega, nemirne, nedokazane a može biti i površne duše ne umemo da dobro procenjujemo stvari. Misao mi je kucnula na vrata par puta i to onda kada sam ja sama postala nekom zaista potrebna i zaista odgovorna za tog drugog, kada sam vec donela odluku da taj drugi postane deo i izdanak mene. Vrata nisam otvarala, samo sam im se prišunjala ne dišući da se ne odam, i čekala da zbog žurbe i silnog posla nastavi dalje. Ali, ovog puta očigledno nisam bila dovoljno oprezna. Ne da nije pokucala na vrata, nego je usled moje nezaključavajuće nepažnje elegantno ušetala, sela na najbliže udobno mesto i ošinula me svojim izazivačkim pogledom. On, pogled, prikovao me uza zid i jedino što sam čekala bilo je izvršenje zaslužene smrtne kazne jer sam eto svesno eskirivala stvari koje normalni ljudi lepo ugoste, popričaju o tome i onda Misao isprate uz tapšanje po ramenu da će se opet, Bože ti pomozi kada, opet sresti. Naravno, nisam se usplahirila koliko bi mene sve to fizički bolelo, na kaznu mislim, nego na to što nemam ni napisani testament, ni ispisana oproštajna pisma iako nije samoubistvo u pitanju, ni pozavršavane poslove, što po kući, što po glavi, ni to što imam bar još par godina odgovornosti za druge a posle kako hoće. Hoću reći, nisam se uplašila toga što bi mene ne bilo bilo, nego to da je u pitanju pogrešan trenutak za egzekuciju. Medjutim, taj deo je potpuno ništavan po svom senzibilitetu. Ono što me paralisalo bilo je da nikako ne treba, ne može, ne sme da se nešto tako desi meni bliskim ljudima, onima od kojih moj unutrašnji sistem za preživljavanje opstaje.

Jednostavno ne želim da se išta loše desi, jer smrt nije dobro ili ne olakšanje, osim kada to zaista jeste a biva ponekad. Teško podnosim sliku o nemanju, nestajanju, sliku o nikada više, i ne stvari nego ljudi. Opis toga je…kao da je u pitanju otimanje nečeg, nekog. I još osećaš, znaš da imaš mogućnosti da koliko toliko nešto nadoknadiš a ne znaš baš kako, ni koliko ti je vremena preostalo. Ta Misao. Učinila me da se osetim tako samom i tako obeznadežnom, tako nemoćnom i tako ranjivom. Nedostajalo mi je da mi neko kaže – Ne brini, biće sve u redu. I da nekako znam da je to jedino rešenje za izbacivanje te Misli iz mog stana. I da znam da nisam jedina koja se sa tim uljezom suočila. I da znam da će sve to zaista proći, makar se vratilo kasnije, ali kada budem spremnija. Valjda mu ta spremnost za nepotrebnost drugima i netrebanje drugih sebi dodje u pravi čas, kada ta Misao za tebe takodje ostari i izgubi na snazi, postane sopstvena suprotnost, ili pak potreba kao jedini izlaz. I ima takvih, medju nepoznatim, nevidljivim, nikad dodirnutim, ali divnim ljudima sa kojima te slučajnosti spoje i koji to – ne brini, umeju da ti kažu a da nisi ni tražio, a još manje očekivao. I njima hvala. Onim drugima koji su se dobrovoljno pretplatili da budu tu a onda pobegli jer ih nervira vapajna buka, treba otkazati “obavezu” da se nadju u nevolji. Još se i oni moraju nositi na savesti i uterivati im strahove da budu dobri a ne umeju. Bolje da se plaše Misli nego nečijih slabosti i nečije potrebe za njihovim ličnim prisustvom koje namerno, iz bezosećajnosti odsustvuje.    

U stvari, nakon dubokog i ozbiljnog razmišljanja, ispitivanja i testiranja uzroka i posledica – io, Ich, Я, je, 私は, me – veruje u stvari u večnost svake vrste, samo što sam imala loše dane, loše trenutke, loše konekcije sa Mišlju koja u sebi nosi strah…strah od prolaznosti, prestanka, potrebe da se bude potreban i da je nesto potrebno da bi se smatralo upotrebljivim. Ionako jako dobro znam, mada znam da ne znam zašto, da svi ionako uvek staro završimo da bi uvek novo započeli. Mogu eto odabrati da na kraju krajnosti počnem kao orhideja, ili bambi, ili mozda eukaliptus, muškarac ili patuljasti jež i sve će to imati svoju svrhu i odredjeni rok trajanja sa novim neizvesnim početkom nakon zasluženog srećnog završetka.

A mogu odabrati i da se tešim nekim mudrostima dok ne dodje fajront i račun za plaćanje. Gospodin pisaoni Pekić je mudro izjavio da čovek koji nije upoznao veliki strah, nije kompletan covek kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost (ja sam sve kompletirala i mogu da kažem ponosito da sam – čovek, tj. žena, tj. valjda je to isto mada bi mi mizoginisti dobro očitali). Pa je još jedan, a taj bi bio ovaj očitavši, Joca Dučić kazao – umreti to nije ništa, ali biti zaboravljen to je najsvirepija odmazda smrti nad životom (daklem, pod hitno mora da radim na svojoj nezaboravljivosti tj. upamtljivosti, da stvaram, vajam i sebe i one za koje odgovaram, da ne zapostavim ovaj blog i pišem mu domaći svake sedmice, da smišljam mudrosti koje će neko citirati nakon moje smrtnosti, kada budem bila mahovina ili leptir). A smatram da je najlepša ona latinska – strašnije je bojati se smrti nego umreti. Jašta da je istina jer dok se ustručavaš i kako je još jedan veliki gospodin i to Selimović rekao “boj se ovna, boj se govna, a kad ću živjeti?”, ne umeš opraviti na ono sad i samo misliš o nekom crnom odmah ili sutra, onda i ne zaslužuješ da jedeš pečenje, nego da te nataknu na ražanj i pojedu. Umreću, pa šta. I živeću posle smrti opet možda, pa šta. I večnost zaista postoji, samo u tu bajku treba verovati, čak i kada je i ako je to samo nada uplašenih i voljnih za besmrtnost. A imam i ignore listu za takve provokacije koje Misao inicira. Jeste da problem perzistira ali je bar pod ključem.  

I poručujem Misli – za sebe ne hajem, ali me poštedi straha za druge i njihovih odlazaka. Niko ne ide nikud, ne maši mi lažima pred očima. I da – sve će biti u redu, ne brinem. Samo lelujam u trenucima kotrljanja nizbrdo. I stvarno mi nekada neko treba da me zaustavi. I obriše svu prašinu, stavi meleme na uboje i poljubi me za utešje mi ako to jako poželi, jer i ja to želim i mnogo mi znači. Zaista bi manje bolelo što tu nešto smrti a smrd je nesto sto te hteo ne hteo …. (četiri slova za stihovnu rimu, ali cenzura se vratila sa godišnjeg pa se tačkamo).

Transplatacija dobrote

Standard

images (2)
Kako znate da li ste dobri?

Ili koliko ste rdjavi?

Da li postoji neki instrument koji bi vam poput merenja visine, težine i telesne mase u nekoj boljoj apoteci mogao izmeriti i solidnost, pouzdanost, širinu i dubinu vaše duše?

Ili se za to ipak traži angažovanje ljudskog faktora čiji su profesionalni i već dokazani kvaliteti iznad svake mašine koja bi mogla da se pozabavi kvalitetom vašeg bića?

 

Na primer, osetite jednog dana usled čiste dosade, ili možda usled razmišljanja o svojim dosadašnjim postignućima, potrebu da učinite nešto lepo, humano, a da pri tom to niko osim onih kojima je ta humanost jako važna i od koje zavise, ne zna. Možda osetite i da to treba da iscuri u medije, medjutim pravi humanista treba da bude anonimno velikodušan, ali šta fali ako se i otkrije, ta vi se nećete buniti kad vam njuškala za lov senzacija banu na vrata i sve to objave u nekom eksplokluzivu na tv-u ili novinama.

Ali vratimo se na moguće opcije…na primer, donirate potpuno novi komad odeće (ne ono što vam je postalo tesno i iznošeno), ogromnu kutiju namirnica (ne onih kojima je rok trajanja istekao ili se približava), knjigu (ne zato što je niste pročitali ili što je po vašem mišljenju običan papir kojim se ni wc šolja ne može usrećiti), ili izvolontirate par sati u nekom projektu koji vapi za besplatnom radnom snagom a koji su savršeno osmislili projektanti koji svoja osmišljavanja naplate preko grbače velikodušnih… i onda ta mašina ili čovek merač širine ljudske duše izbaci overeni, sa žigom opunomoćeni sertifikat sa tekstom: “Humani (ime i prezime), ovim stičete rezervaciju za mesto YZ1XA3W u hiljaduosamdesetčetvrtom arondismanu levog partera severozapadne hemisfere raja. Molimo Vas da uzmete u obzir da su promene u poziciji moguće usled zanemarivanja dobrih namera tokom vremena. Bilo bi poželjno da barem još 2 puta učinite neko dobro delo, kako bi svoju poziciju zadržali. Hvala unapred i još jednom – sve čestitke za ovo humano zrno koje ste posejali u našem Univerzumu uzvišenih činova”. I Vi se osetite tako, tako srećnim i ponosnim na sebe.

 

Medjutim, uzmimo da Vi niste od onih koji bi tek tako, olako javno prljali svoje dobre namere, već sasvim dobro disali i u poziciji anonimusa koji ima potrebu da svoj život učini svrhovitim i u nekim aspektima deljivim sa nepoznatima, koji od te potrebe mogu da dobiju mnogo. Vaš doprinos može biti simboličan ali, moguće su i neke poprilično ozbiljne, zabrinjavajuće i neizvesne priče koje mogu da vas i emotivno i u nekim drugim aspektima uvuku u sebe i pri tom iz vas izvuku zaista najbolje. Takve priče nisu retke, naprotiv, samo nekako uvek na marginama naših zapažanja, ili kada više ne mogu da izdrže preveliku težinu, oslone se na javni apel onima koji umeju i hoće. Te priče, teške, većinom mučne, obično se dese u onim zatvorenim, u belo i zeleno obojenim prostorima, u kojima se na vagu i u ruke belih mantila, stavlja život sa svakojakim mogućim pomeranjem tegova na onu stranu od koje svi strepe, iako je izvesnost nekih priča unapred poznata. Ali nada je uvek savršeni pratilac vere. I dobro je što je tako. Ali nije dobro što nije (uvek) tako.

 

Koliku i kakvu veru i nadu u ljudsku dobrotu i promišljenost, humanost i čovečstvo gaji sada jedna mama troje dece koja je nedavno svoju šansu da dočeka neko bolja sutra izgubila (nadam se na kratko) “samo” zbog jedne stvari? Tu stvar, ili bolje rečeno odluku o njenom životu, njenoj budućnosti, pa posredno i budućnosti njene dece, odredio je čovek (?), po opredeljenju, domaćem zadatku, haljinama, lančićima i bradi blizak Bogu (u koga se zaklinje, čiju ljubav širi, o tome propoveda i pokornosti njemu druge uči). Rekoše duhovnik…možda duhovnik s nazovi duhom ali definitvno bez duše. Šta se zapravo desilo?

 

Ta njegova duhovnost očigledno nimalo duhovita a osobito neutemeljena ikakvom dušom, uspela je da samo jednim razgovorom sa porodicom potencijalnog donatora srca poništi i nadu i veru pacijentkinje u ljudsku dobrotu i darežljivost.

 

Donator je verovatno o tome dobro razmislio pre nego što je takvu odluku i doneo. Nesrećan sticaj okolnosti doveo je do situacije da se njegove dobre namere stave na probu. Porodica je tu nameru znala, ali je očigledno uzgajala sumnje da to ima nekog smisla i da se to možda kosi sa nekim višim, religijijskim opredeljenjima. Angažovala je  jednog od poverljivih i proverenih lokalnih “konsultanata”, najbližeg zemaljskog asistenta nebeskog i sveopšteg gospodara svih carstava. Ako ćemo realno, konsultant sigurno ima validnu diplomu za vezu sa Bogom (ako nije lažirana, što je kao što znamo na ovdašnjim prostorima sasvim moguće) ali još sigurnije je da radi za nekog drugog “gazdu”, onog iz podzemnog carstva izdajući se za nešto sasvim drugo. Jer, kako je moguće, da neko ko veruje u Boga, u dobro, u pravednost, u uzvišenost, u večnost, u moralnost, u čistotu, može tako lako da preuzme ulogu tog istog Boga, igrajući se nečijim životom, zavaravajući one koji mu iz ko zna kog razloga veruju?

Može li se bilo kom čoveku makar i duhovniku ili svešteniku toliko, tako verovati, ili možda treba oslušnuti najiskrenije onog čoveka u sebi šta je ispravno i najbolje, koliko god i kako god nečija mišljenja, sugestije ili uputstva zvučala? Koliko smo u svojoj duši u stvari sitni i nesigurni da bi u ili/ili situacijama, kada znamo da i ne preostaje previše prostora za ikakva premišljanja, a osobito onda kada je neko već unapred dobrovoljno doneo odluku da deo sebe želi da donira, dospeli do toga da bitnu odluku prepustimo nekome ko samim tim što nosi odoru ili nametnuti oreol sluge Dobra i Pravednosti, ne može i ne sme to da čini?

 

Čiju dobrotu i rdjavost ovde treba premeriti? Koliko je Božiji zemaljski bezdušnik kriv, toliko krivica leži i u onima koji su njegovo mišljenje tražili. Ličnom sumnjom u već nečije napravljene izbore, a potom i osporavanjem već unapred papirološki regulisane istinske dobrote, stavili su na kocku jedno bolesno srce koje željno iščekuje svoju zamenu zdravim. Da li osuda onih objektivnih i nezaludjenih ičim sada može da pomogne? Naravno da ne. Može samo da nas iznervira, da nas trgne na postojanje tolikog odsustva i razumevanja, i ljudskosti, a na prvom mestu bezobzirnosti onih kojima nije ni posao da se u takve stvari mešaju.

 

Ono što preostaje, jeste – ukoliko ste spremni da svoju humanost i dobrotu delite bez očekivanja ikakve nagrade (ili u ovom slučaju biće da je kazne što se nečije telo komada i ne vraća zemlji kao prah prahu iz koga je i nastalo), učinite to! Nemojte pitati za savet ikoga, a osobito ne strance kojima bezrazložno bezrezervno verujete (bezrezervnost je veoma škakljiv pojam i ne udeljuje se šakom i kapom), a nečiju dobrotu i nečije pozitivne odluke ranije donete ne vagati, menjati, poništavati ili u njih sumnjati.

Baš bih volela da čujem objašnjenje i izgovore arhimandrita Joila Bulatovića, koji je uspeo da jednu dobru nameru preobrati u prljavštinu i čisto zlo. Mislim da mu ne bi trebalo poveriti ni stado nacrtanih ovaca a kamoli onih ljudskih za čuvanje. Mislim da bi trebao da se malo preispita u kom će arondismanu podzemnog sveta zaglaviti iako je ubedjen da njegov špijunski rad za obe službe neće biti otkriven, a on pak dobiti tako očekivano unapredjenje u gornjem svetu. Mislim da bi bilo uzbudljivo da mu ponestanu bubrezi na primer pošto je dušu i srce odavno prodao djavolu (prodao, ne donirao), pa da mu u nedostatku donatora put ka večnosti bude popločan upravo onim namerama kakvim se ovom prilikom rukovodio i njima druge doveo u ćorsokak. Mislim da je svet pun onih koji sebi daju mnogo više prava no što im pripada i sa kojima umeju da se nose, nego što znaju da preuzmu obaveze za koje su se dobrovoljno opredelili.

 

Joile Bulatoviću, uvek ide onom – svakom prema sposobnostima, svakom prema zasluzi…želim ti mnogo sreće na putu ka večnosti, trebaće ti. Bojim se da ni djavolji advokati neće biti dovoljno stručni da dobiju spor. Od arhimandrita do mandrila je put mnogo kraći no što se čini.

Mami troje dece želim da do svog novog srca dodje što pre i da njena vera i nada ne potone sa ljudima koji nose kamenje u grudima.

 

I na kraju…Neću reći da je neko rdjav ukoliko ne želi da donira svoje organe nakon svoje smrti. Čak ako neće da pokloni ni svoju polovnu odeću, hranu iz frižidera ili oštećene, nepotrebne knjige. Svako ima prava na svoj izbor i doziranje svoje dobrote i velikodušnosti, ali je važno nesto drugo – mislite svojim srcem da bi usrećili neka druga, upitajte šta treba raditi svoju dušu a ne zvanične “duševnike” i dušebrižnike, i podajte onoliko koliko možete i želite ne očekujući aplauze, zahvalnost ili nagrade, a pre svega budite ljudi…oni dobri po sebi, a ne zbog drugih ili samo za sebe.

 

Jedna mala nedigresija za sve one koji bi i ruku, i nogu, i srce, i oko, možda čak i svoj mozak (pazite šta nudite, ne budite kvarni ko kvaran zub ako znate čime raspolažete u stvari) a da to nije neko blizak za koje bi život i dok ste živi a ne mrtvosani bili dali, evo linka…razmislite i ne bojte se…Možda spasite ne jedan, nego više života (i udjete u nagradnu igru za Mersenov broj istočne lože Raja…tamo je najsunčanije i nema tornada)

 

http://www.srbijazatransplantaciju.com/

 

Budimo ono što volimo da čujemo i vidimo kod drugih, i ono što u stvari u dubini duše svi zaista jesmo samo ne umemo da prepoznamo i primenimo uvek. Ne kukavice, ne prevrtljivci, ne sebični. Samo ljudi čistog srca za davanje i primanje.

Kazna bez predumišljaja

Standard

capital-punishment

Nepune dve sedmice je iz sve snage, i od strane bliskih, ali i onih koji su (polu) nemo pratili jezovitu neizvesnost, prizivana nada, a mnoštvo najiskrenijih, najboljih želja hrlilo je samo u jednom pravcu – da se nestala, maloletna devojčica Tijana vrati svojoj kući, čila i zdrava. Potmula pomisao da bi nežnom, bezazlenom detetu od 15 godina moglo nešto ružno da se desi, posle višednevnog bezuspešnog traganja i suprotstavljenih informacija, odbacivana je bez milosti jer se …takve stvari dešavaju negde drugde, nekom drugom, i takvi ružni scenariji ne mogu jednu običnu večernju šetnju da preokrenu u nesto tužno i sa lošim krajem. Na svu nesreću i žalost, upravo se to i desilo. Male Tijane više nema.

Sa tim gubitkom je do nebesa i sa razlogom porastao bes i  ogorčenje prema vinovniku ove tragedije, prema čovekolikom hodajućem zlu koje se usudilo da tako olako, životinjski, besomučno prekine jedan mladi život, Premostio je noć svog krvavog pira bez imalo griže savesti, kajanja, grča, u zbirku sopstvenih veština od kojih mu je najbolje išlo tranžiranje zivotinjskog mesa uvrstio i ubijanje ljudi, a onda se spokojno vratio u krug svoje porodice, prijatelja, poznanika, sugradjana s molitvom da nikada neće biti pronadjen. Ko zna, možda je i tako moglo da prodje i nemali je broj priča istovrsnih ili sličnih svesnih predatora koji su uspeli da se sakriju u svoje jazbine i ostanu nepoznati, i porodicama žrtava i ovozemaljskoj pravdi. Na sreću, iako sreća ne može nikako da se provuče kroz ovu priču, ovaj je otkriven. Nevažno je čijom zaslugom će uvećati zatvorski fond šljama, iako one koji su na tome radili svakako treba pohvaliti. Nevažno da li je sam napravio grešku u koracima i ostavio mrvice ili kamenčiće kao tragove koje su razboriti, profesionalni i vredni uspeli da dešifruju. Nevažno da li je pravda ipak htela da ovaj slučaj osvetli ali sa druge strane baci senku na činjenicu da nade i želje za dobrim završecima nisu dovoljne za najbolje ishode. Sada je sve nevažno, osobito Tijaninim roditeljima pa i onima koji bi se ubice najradije odrekli ali ih krvna zrna spajaju u tragediju neslućenih srazmera. Nije uništen jedan, več mnoštvo života, a nemilosrdna sadašnjost zatvorila je puteve nekih lepših budućnosti.

Neko bi postavio pitanje, mnoštvo pitanja u stvari, već mnogo puta izgovorenih – ko je kriv za sve to što se desilo? Mala Tijana koja je posle ponoći sama šetala ulicom (a sve se to moglo desiti i u nekim ranijim satima ili čak da nije bila sama ali da je vinovnika nesreće bilo više)? Možda odsustvo organa za održavanje reda kojih uglavnom nema kada su najpotrebniji (i koliko policajaca u stvari treba da dežura po ulicama, trgovima, usamljenim ili posećenim mestima da bi se mi osećali sigurnim)? Možda društvo i sistem koji je ubicu napravilo takvim kakav jeste (neshvaćen, iskompleksiran, neostvaren, besan ili naprosto prirodno lud i predodredjen da uništava)? Možda …i pri tom nijedno možda i pored drugih potencijalnih možda, ne može da zasluženu kaznu za počinjen zločin smanji, jer bi takav pokušaj i nagoveštaj istog samo potvrdio da ljudi veoma lako i brzo zaboravljaju loše, kako bi lakše podneli neko sutra. Hajka i uzvitlana prašina povodom slučaja je velika. S razlogom.

Predlozi sankcionisanja ubice raznoliki su i krvožedni. Smrtna kazna kao mogućnost i kao potencijal za koji nema osnova, jer bi se država definitivno dodatno odrodila od evropskih standarda i njima promovisane ljudskosti i na neki način tolerancije za najteže zločine, stoji samo kao neostvariva pretnja najogorčenijih. Neki su za vremenski lagano ali fizički najsurovije mučenje zločinca. I svi jesu u pravu. Ali nikom se ne daje za pravo dok konačno onaj koji se pravom bavi ne izvaga stepen užasa i patnji kroz koji je prošla Tijana, kao i neke prethodne ali i buduće žrtve (jer zlo neće prestati sa ovim slučajem kakav god završetak ove priče bio, a priča nije gotova dok sud ne donese poslednju reč, pa ni tada jer će u memoriji najbližih to ostati neizbrisiv žig, bola i srama). Zakonodavstvo neće moći, koliko god u njemu osećajni i pravedni ljudi radili (a istina i pravda se ne rukovodi emocijama, mada bi definitivno trebala) da nadoknadi ove strašne gubitke.

Njega treba kazniti, nemilosrdno, grubo (iako njegova bol ne može biti ravna onoj koju je njegova žrtva preživela, i ne računajući uopšte patnju njene porodice), bez uzimanja u obzir ikakvih olakšavajućih okolnosti (koje će  neki ljudi, zvani advokati, sigurno prizvati, a ovom prilikom ne bih doticala tu temu, iako je podjednako teskobna po sve one koji su njihovim “stručnim” doprinosom uspevali da već počinjeni zločin svojom bezobzirnošću udvostruče, valjda u sprezi sa “višom silom” ili onima koji su to morali da spreče i još za pobedu pravde odgovorni), bez traženja opravdanja i rešenja koje nudi bele umesto prugastih košulja, bez milosti i sažaljenja kakvo ni sam nije imao kada je svojoj žrtvi oteo šansu za povratak u okrilje porodice i spokojan, lep život.

Ostaje samo, a to Samo nije tako jednostavna stvar, da na život i ljude oko sebe gledamo nekim drugim očima. Možda za početak da decu naučimo da se drže svojih malih “čopora”, svojih prijatelja gde god se našli, u koje god doba dana ili noći (a kasna noć i prohladno rano/kasno jutro je za neke uzraste ipak vreme koje traži, moli, zahteva neko drugo mesto bivanja, onu “ćeliju” društva iz koje se tako ubrzano beži, i to ne samo zbog ovakvih opasnosti, nego i nekih drugih funkcionalnih konsekvenci). Treba sebe da naučimo da se treba bojati i onih naizgled pitomih i dobrih (velikih meda-kasapina koji se slikaju za socijalne mreže sa svojim malim rodjacima odašiljuci nesumnjivu ljubav i nežnost), ali i onih divljih i loših koji su uočljivi na prvi pogled, pri tom i uzori i trepeti, a da tako masovno i hladnokrvno to pokazuju jer je to tako moderno i mužjački. Da treba zazirati i od žena jer one takodje nisu “operisane” od veoma čudnih poriva zlostavljanja nejakih i čak istopolnih. Da treba voleti, voleti ljude, probati da se zlo na neki smišljen način svede na ništavnost.

Treba shvatiti da je život stalno na iskušenju neslučajnih dogadjaja i neslučajnih prolaznika koji u jednom trenu mogu svu lepotu i jednostavnost življenja preokrenuti u košmar. Treba umeti da se takvim iskušenjima neprepoznavanja opasnosti stane na kraj, i pre nego što se dese, i nakon što se dese. Zločin bez kazne je najveća kazna sa umnoženim zločinom na plećima. Nadam se da je Tijana sada, iako daleko od svojih najdražih, ipak na nekom dobrom mestu. To nije uteha ili želja, to je samo jedina mogućnost. Ionako više drugih nema…potrošene su.

Žao mi je Tijana…neopisivo.

 

A istina je negde svugde

Standard
 
 
images
 
 
 
 
Upozorenje – Za sve one alergične na predugačke tekstove u kojima kao što je uobičajeno mnogo napisano uglavnom vredi malo, preporuka je preskočiti ovaj naslov i otići u šetnju sa voljenom osobom bilo da je dlakava i ima rep ili pak hoda na dve noge i ume da razgovara, ili napraviti štrudlu, ili oribati kupatilo, ili pročitati neki zanosni književni redak, ili se igrati žmurke sa ogledalom. Nalaženje životnih istina  leži u svakodnevnim, trivijalnim stvarima, tako da je ponudjeni tekst samo naslonjen na nešto što svi ionako odavno znaju. Ali ja htedoh da prstohvatim malo sopstvenim začinima. Ko može da kusa, prijatnost mu želim.
 
 
Nisu to moje mudrosti ( “italijanke” u podnozju), već preuzete sa nekog bloga. Iznedrene su u trenucima velikog preispitivanja i osvrta na propušteno, pogrešno, neostvareno i sa dozom kajanja što se nešto nije znalo a možda je moglo da odvede na drugačije staze. Ko to zna. Možda je nužnost prolaska kroz greške svakog od nas upravo pravi put do sebe, iako malo gorak i naporan. Onaj ko je ovo pisao, a shvatio to kasnije u životu (toliko kasno da je već prošao voz), i što je možda moglo da mu olakša neke izbore i načine da ih je bio svestan mnogo ranije, poželeo je da drugima to predoči u par koraka. Teško da neko želi da prati tudje znakove upozorenja, sopstveni udarac u zid ipak boli više no tudj, i pored osvetljenja i verbalnih alarma mnogo je delotvorniji. Ostavlja upravo onakvu ozledu kakvu slušanjem o tudjim povredama ne može nikada. Ali mudrosti to jesu upravo zato što ih je neko iskustvom dodirnuo,  i treba se osvrnuti na njih, čak i ako im ne verujemo. Da li će one biti dobro shvaćene i u saglasju sa shvatanjima drugih strpljivih slušaoca ili čitaoca, to je već čist dobitak na kocki. A istina vreba, i dosta je obimna pa oni koji nekud žure ili lako pogube nerve sa predugačkim tekstovima u kojima se može pročitati svašta, mogu sve ovo da zaobidju u najširem matematičkom luku.

(Ograde i ono u njima su moje protivmudrosti … molim da se usta drže zatvorenim od zapanjenja njihovim kvalitetom, nekulturno je biti zabezeknut a i svako može da proveri koliko si aljkav s odlascima kod zubara).

~  Jači si nego što misliš
(da/ne/možda/ a da li je istinita ona da te ojača ono što te ne ubije? preživeli ne znači i živ iako mu u grudima kucka. No ne treba sve shvatati tako tragično iako pobeda znači  …, no ne treba sve shvatati tako tragično i zaista treba uzeti za istinu da duša pokaže svoje mišiće kada je najkritičnije. Ne treba sumnjati u to da će se u suočavanju sa smrću-ne samo bukvalnom, život grčevito hvatati za svaku slamku…i uspeti da izbegne Bermudski trougao. Ukoliko mišići popuste onda…nisi jači no što misliš, a to onda znači ili menjanje trenera, ili treninga, ili okretanje novom sportu u kome nema takmičenja sa životom).

~ Greške te uče važnim lekcijama. Svaki put kad načiniš jednu, jedan korak si bliži svom cilju.
(Naravno, petice nisu uvek najbolji motivatori iako glade ego. Zato jedinice i ponavljanje razreda ima svoju svrhu, ali koliko znam po školama se više nit jediničari niti ponavlja razred jer kažu da svako ima šansu za dozu lenjosti i nekoncentracije. Bole malo te lekcije udaranja štapom po dlanovima i glavi, mada je i to odavno bezrazložno ukinuto jer kažu da fizičko kažnjavanje vodi umnožavanju siledžija. Lekcije sa greškama urežu se poput tetovaže, mada rekoše da postoje i sistemi za uklanjanje tetovaža za one sa predomišljajem u karakteru. Kako god, svaka greška se ispraviti da. Ukoliko se pak više puta dozvoli padanje na istom ispitu onda od odlaska u školu nikakve koristi, ali zaista. Ka cilju ni prići. Zato ipak više verujem u moć nekadašnjeg vaspitanja – samoprutičanje po dlanovima, da boli malo više a i da ti neko stvarno zguli kožu kad istetoviraš na sebi žig nesposobnjakovića da upadne u istovetne greške).

~ Ne postoji ništa što te sprečava osim sebe samog.
(Smatram da je preuveličavanje sopstvene sposobnosti kontrole nesputavanja, što znači da nesputanost u stvari i nema kontrolu, ovde isforsirano. Želje imaju izuzetnu moć ali ne toliku da se samoostvare jer se toliko žele. Nekada su spoljne okolnosti ili jednostavno “rasklop” okolnosti uzrok sprečenosti nekog ostvarenja i pored najveće volje i truda. Nekada jednostavno nešto neće i ne može, iako smo sebe sprečili samo u tome da sumnjamo u dobar ishod nečega. Nekada ništa u sebi ne može da dovede u nešto po sebi. Ali da možeš sam sebi da podmetneš treću nogu za koju i ne znaš da je imaš, možno je).

~ Možeš napredovati mnogo više no što ti snaga dopušta, važno je samo želeti i to zaista jako.
(Želim, tako želim, mnogo želim, zaista želim, očajnički, morbidno želim, želim da nikad ne prestanem da želim…hoću li zaista onda uspeti da ikad ostvarim taj, ovaj, onaj san? Teško da će ići ali hajde, neka želim…možda malo jače da poguram poželjenje, mogu ja uvek snažnije da poguram stvari, samo da i to poželim. Najvažnije u svemu je naravno paziti šta želiš…tako kažu oni koji su nekad mnogo nešto jako želeli pa….im se želje nisu ostvarile).

Nebitno koliki napredak ostvarili, uvek će biti ljudi koji ce insistirati na tome da šta god radili da u nečemu uspete, kažu da je u stvari to nemoguće.
(Da, pakosnika i sumnjalica uvek ima, posebno kada nečija glava viri iznad gomile. Nekada čak i sa vidljivim iskoracima. To su oni koji bi da se klasje žita jednako pod vetrom povija. Ne treba se na njih ljutiti jer potrebu za drugačijim ne mogu razumeti svi. Ali na njih ne treba obraćati pažnju. I nastaviti raditi na nečemu što je (ne)moguće. U stvari sumnji-ča-va lica treba staviti u izolir sobu da ne galame previše i remete entuzijastima let).

~ Ograničeni ste samo sopstvenom maštom. Dopustite joj da leti.
(Ograničeni ste samo svojim realizmom i urodjenim pesimizmom, a mašta je najbolja, najiskrenija, najdetinjastija, najbliskija, najiskrenija drugarica. Ne sme ona leteti sama, samo u paru sa njenim tvorcem…i pada je tada poštedjena. Mašta je ona ženska što može svašta).

~ Percepcija je stvarnost.
(Jeste li? Sopstvena sigurno. I istina. A istina je uvek samo jedna ili ih toliko ima koliko i perceptora? Ne može ličnu percepciju promeniti ni tudji dvogled osim ako u njegovu oštrinu i sud jako verujemo. Tudji receptori se nekada poklope sa našim i onda možemo mirno živeti u saglasju naših stvarnosti koja je za nekog drugog običan film. Llični realizmi su igračke naših vidjenja stvarnosti…a stvarnost možda ustinu nije samo jedna…. tiiinu-niiinu).

~ Verujte svojim instinktima.
(Čovek je najveća životinja koja zaboravlja malo na svoje primarne osobine. Na svoju štetu nažalost. Nikako da shvati da se zahvaljujući instinktima može nekada zaista preživeti i nadživeti žmurenje.Čak i uvek hvaljeni racio. Instinkti ne varaju koliko god umeju da iz nekog razloga budu zabašureni potrebom za odbacivanjem istine, ili može biti pod komandosom raciom. Napregnuti čulo sluha i pažljivo slušati šta instinkt šapuće, pažljivo!…ili još bolje svoju instinktivnu brbljivu, dugo-kratko-srednjo-kosu, aromatičnu, nežnu polovinu koja će namirisati svaki pokušaj ulaska nepoželjnosti na sopstvenu tj. vašu teritoriju).

~ Postoji  pitanje koje se sebi može postaviti – Šta bi uradio da se nisi bojao? Da si bio hrabar?(Možda sve a možda i ništa. Fifti-fifti kao potencijal. Strah je nekada rezultat instinkta koji njuši veliki, bespotrebni bol. Ne mislim da je to loše, jer sve što voli to i boli. Hrabrost bi donela možda nemerljivu prijatnost ali gomiletina ide logikom da je bolje držati se onog što žulja nego da mu ne daj Bože nešto ne uslovi odsecanje noge. Onaj ko se boji bola i oporavka, pa i potencijalnog hendikepa nakon eksperimenta provere lične hrabrosti, ne treba da pokušava ništa. Strah je u stvari uzrok propustene lekcije, one s početka saveta. Propušteni čas i rupa u znanju. Vredi li? Pa i da, rekle bi sponzoruše i hvatači opasnih krivina).

~ Često je teško reći koliko si blizu uspehu.
(Često ali poprilično jasno, ukoliko znaš na koliko si koraka od neuspeha, kako on izgleda a i ti u njemu. Osim ako u potpunosti nisi promašio poentu uspeha i izobličio njegovu suštinu. Ali se ovde govori o odraslim ljudima koji znaju kako neki cilj izgleda, osim što najčešće ne znaju kako do njega stići. Znati il’ ne znati pitanje je sad?)

~ Jedina greška koja zaista može da zaboli je izbor da se ne uradi ništa samo zato što postoji strah da se načini greška.
(Ljudima zvanim ravne linije takve dileme ne padaju uopšte na pamet. Oni samo ne žele da izgube svoj tesko uspostavljeni mir, jer mir ne toleriše ikakvo grebanje po vratima, žuljeve od tesnih, neudobnih cipela, grinje u dušeku ili kajanja koja bi ih proganjala do groba. Avanturisti su već kategorija koja gadja u druge mete. Njima strelice vrludaju ali uporno žude ka crvenom, sa jedinim strahom da ne nedostane municija).

~ Ne dozvoli da ti uspeh udari u glavu, niti neuspeh udari posred srca.
(Mogu li se srce i glava odvojiti, te da jedno – uspeh ima konekciju samo sa razumom a drugo – neuspeh isključivo sa srcem? Potpuno je shvatljivo, čak i onima koji se ne trude i ne žele da shvate, da rad samo jednog od sistema dovodi do razdrndanosti točkića i kolapsa mehanizma. Srčani ljudi će uvek patiti ako osluškuju samo svoje srce. Umni ljudi će morati da konsultuju srce kako ne bi postali kamenje. Ali globalistički gledano – ne treba ništa tako ozbiljno i tragično uzimati k umu i kucavici, sve je to potrošna roba).

~ Nekada se moraš boriti sa lošim danima kako bi zaradio najlepše dane svog života.
(Posle kiše sunce biva…osim ako zaista ne zavlada apokalipsa nevidjenih potopa u kojoj se i sunce udavilo zanavek, u kojoj nema vlasti koja može da obeća da će doneti zakon o ukidanju padavina i donaciji toplote bazirane na ljudskoj dobroti, u kojoj je zlo samo eksperiment za preživljavanje najjačih. No sunce je izvor života i dobar plivač. Ako ne najlepše a ono utešnije, Ako neće milom iz oblaka će iscuriti silom) .

~ Život je 10% onog što se dešava i 90 % kako ti to doživljavaš.

(Da, ali percepcija je stvarnost, zar nismo malopre upravo to rekli? Mogu se menjati naočare, sočiva, stavljati čak ona u boji, ugradjivati nove oči, menjati slike kao na projektoru, film puštati u sekvencama, sa pauzama, premotavati, i na kraju će život biti upravo ono što jeste ali i onako kako ga MI doživljavamo a da je realnost možda nešto potpuno drugo, ili za nijansu drugačije od onog kako se to doživljava. Da li to znači da mi manipulišemo stvarnošću i dajemo onu viziju koja nam najviše odgovara, iako nekada nimalo ne odgovara? Lažuckanje je kaznjivo a samolažuckanje neoprostivo. OK., kome pa i to da smeta ako na kraju život izgleda mnogo lepši no što jeste… sto bi rekli optimisti).

~ Radi ono što voliš, a ne ono što se očekuje da bi trebao da uradiš.
(Ljubavi su nekada teško ostvarive čak i pored najvećih emocija koje im se daju. Ne mislim samo na odnosne ljubavi već i one koje opipljivo omekšavaju dušu i raspoloženje a ti ne možeš da ih vidiš. Ustati ujutru i pomisliti kako ćes u nepovrat prosuti novih par sati na stvari koje izazivaju mučninu, straćiti svoju budućnost na ništavilo zarad svakodnevnog preživljavanja, i na kraju pomiriti se sa svime, jedno je od najružnijih stvari koje mogu zadesiti nekonformistu. Praktičari gutaju ponudjeni meni, lakše im je ali Ritači (oni što se ritaju na ustaljenost) umeju da svisnu. Umeju i da vrisnu, što je naravno dobar rad ka pokušaju da radiš ono što voliš. Naravno da treba ispuniti očekivanja, nekada i drugih ljudi, ali prvenstveno dozvoliti sebi da otvaranje očiju ne prizove mrak na te iste oči već radost što ćeš uraditi ono što voliš i dobiti “ljubav” zauzvrat).

~ Smeh je najbolji lek protiv stresa. Smej se često sam sebi.
(Ili čitaj viceve. Ako umeš i da ih sam smisliš, ihaj. Samo da se ne zaboravi da moraš i plakati zbog sebe samog, ne zbog sažaljenja, vec suočavanja sa onom stranom sebe koja je daleko od smeha i izazivača pozitivnih osećanja. Smejati se zbog prepoznavanja svetla u sebi, plakati zbog neispravljanja ili podgrevanja dosadnog, zamornog gnjavatora kome ništa potaman nije).

~ Ukoliko želiš da se osetiš bogatim, samo prebroj stvari koje poseduješ a koje se novcem ne mogu kupiti.
(Život, zdravlje, drage svoje, drage nesvoje, svest, razum, želje, uspomene, slobodno vreme, iskušenja kojima si odoleo, biserje koje si pred ljude bacio, spoljni mir, unutrašnju oazu, kratkoću pamćenja, dužinu slasti, veličinu neke lepote…a opet, zašto je taj osećaj nedostatnosti nekada prisutan? Zašto bogati ljudi postavljaju uopšte pitanja nekih nedostajanja? Da li su toliko gramzivi ili je nužno da se nešto od njihovog bogatstva uruši i otkloni da bi shvatili koliko su bili siti i napojeni a žedjni i gladni a da to istina nije bila? Ma za posedima bogatim je lako ali sirotinja mora stalno da kopa rudnik svojih imetaka, a rudarski posao je oduvek bio slabo plaćen i jako težak).

~ Oprostiti sebi je mnogo važnije od dobijanja oproštaja drugih.
(A ako se molim svake veceri i jutra, hoce li proći? M’da, zaista treba oprostiti sebi…na učinjenim svojim greškama, svojim ružnim mislima, svojim lošim delima, svojim neučinjenim a željenim ostvarenjima pa tek onda baciti pik na tudje propuste. Oproštaj dobijen je samo kratkotrajni analgetik za tinjajući bol a svesnost bolesti unutra je kod savesnih i te kako prisutna. Zato je oproštaj sebi …nužnost za ravnomerno disanje, ali šta ako se to nikada ne dogodi i još kao aneks dobiješ neoproštaj drugih? Ostaje nada da se krajnja instanca smiluje, Gospode pomiluj!).

~ Ukoliko se svakog jutra probudite sa osećanjem da će se nešto lepo dogoditi u vašem životu, shvatićete da ste baš u pravu.
(Pravo je ozbiljna nauka, pravnici oni koji regulišu zakon, prekršioci zakona oni kojima je krivo pravije, egzekutori krivdu ispravljuju, ali šta ako te osećaj da će se nešto lepo dogoditi izneveri? Ko odlazi u zatvor?).

~ Budi dobar prema sebi.
(To se valjda podrazumeva. mada se ne podrazumeva. Ako si genetski modifikovan ili organski izvorni mazohista, kud se denuti onda? A ta dobrota prema sebi valjda sluti na umnožavanje dobrote i ka drugima. Netačan odgovor. Biće da je sebičluk koji forsira dobrotu prema sebi kao uslov spokojstva i sreće razlog toliko srećnih ljudi oko nas. Hajde nabroj ta imena na prste jedne ruke, ali ne laži se da ti ne otpadnu prsti i porastu brkovi?).

~ Prati svoj put. U većini slučajeva nije bitno šta drugi misle.
(U manjini slučajeva slučajevi prate svoj put. Koliko je on trnovit i prav to oni znaju. Treba im u svakom slučaju čestitati na rešenosti. Ipak, šta drugi misle nije zanemarljiv pojam. Ne znači da misle loše. Ne znači da misle pogrešno. Ne znači da misle nerealno. Ne znači da misle pokvareno. Znači da možda vole da gledaju tudja posla. Ili da im iskustvo daje za pravo da misle za drugog. A kako god mislili, ostaje onaj instinkt, on tera na put, dalek i neizvestan, šta god to u turističkom prospektu značilo).

~ Nijedno učenje nije izgubljeno vreme. Pokupi što više možeš od iskustva.
(Učenje iz iskustva je poput … popunjavanja praznog zida slikama; otvaranja desetina vrata čudne zgrade, hodnicima ispresecanom, poput dešifrovanja nepoznatog jezika i koje svakim korakom daje na snazi i spoznaji sopstvenog neznanja i detinjatosti koja jednostavnosti kliče. I ima smisla kada na istovetnu priču upali lampicu upozorenja, nevažno da li je zelenog ili crvenog odsjaja. Ako pak ne zasvetli upozorenje pri koraku u vazduhu, na korak od greške, iskustvo postaje vazduh. Otrovani. Ta hajte, ko još nosi gas masku sa sobom osim ako na biološki rat miriše. Ali učiti i samo učiti i možete nekom srećom završiti mumificirani u mauzoleju i da naplaćujete ulaznice posmrtno).

~ Nasmejati samo jednu osobu može izmeniti svet.
(Nečiji svet. Ne ukupni svet. Kome i ne treba težiti jer svet i ne zna da postojimo. Znaju samo neki. Oni su važni, presudni, jedini. I kada vidiš da umeš da dodirneš njihovo srce onda si sam izmenjen unutra. Obasjan. Topao. Ceo. Ko si ti koji bi rado da te ozarim i da te usne i facijalni mišići od pogleda na mene bole ali da ne želiš da to ikada prestane?)

~ Ne zaboravi da uživaš u svom putovanju.
(Plaža, more, talasi i bure? Visovi, dine, glečeri i špilje? Da, može i tako…i eventualna pusta ostrva nakon brodoloma na kojima treba preživeti dok ne stigne pomoć. Uz sunce i udarce oluja. I svo neznanje i nesnalaženje u iznenadjenjima što broje dane od-do ).

~ Nikada ne možeš znati koliko možeš biti jak dok ne postoji jedini izbor da to i budeš.
(Iskušavanje izdržljivosti, čvrstine materijala, otpornosti mase, brzine prolaska kroz mučninu, jačine stiska zuba, moći stajanja na vetrometini, snage korenja. Udarci udaraju a ti uzvratiti osim ćutanjem ne možeš. Vikom je neke izbore nemoguće oterati. Gluvoća problema je pobediva sopstvenom tišinom, spremnošću da se tihuje i čeka. Ćuti i vežbaj, bilduj dušu za jedini izbor koji ti predstoji).

~ Ne možeš promeniti ono sa čime se moraš suočiti a ne želiš.
(Možeš promeniti samo tok svojih misli vezanih za suočavanje. Ili nećeš misliti no čekati (s)u oči u oči(avanje) i čekati da to prodje. Ili mislima utupiti ošricu predmeta suočavanja tako da neželjeno ne boli previše. Prodje sve. I žiznj prodje).

~ Plač ne govori o tvojoj slabosti. Ali takodje ne rešava ni problem.
(Govori o bespomoćnosti, strahu, tuzi, teskobi, ljutnji, o tome da se gorkost izlije jer više nema mesta u rezervoaru. Problem ne otiče sa suzama, niti se njima pročišćuje, suzice služe da se teskoba zalije. Suzama treba izraziti zahvalnost, u “kutiji” ih ne treba čuvati jer bolnost ume da izgrize najotporniju ambalažu. A ko zna, možda poručkaju i problem).

~ Nevažno je koliko si grešaka napravio ili koliko sporo napreduješ, to je ipak za mnogo koraka ispred onog ko ništa nije ni pokušao.

(Važno je koliko si grešaka napravio. Važno je koliko se brzo napreduje. To jeste dosta ili poprilično koraka ispred onog ko ništa nije ni pokušao ali nedovoljno da bi se osećao potpuno spokojnim u svojim pokušajima ukoliko sve predugo traje. Neki uspesi, a pokušaj ujedno znači i to, prekasno dodju. Nemaju sjaj i blistavost onog trenutka koji znači pravo vreme, a vreme je merljivo. Ono ističe, pretiče, zatiče, odmiče, protiče. Curi i odlazi nepovratno kroz pukotine naprslog života. Ali se grešaka ne treba odricati, zaboravljati, lažirati, umanjivati ih. Ne, jer su deo puzanja, učenja hodanja, trčanja, sedenja, ležanja kroz život. Opomene. Znakovi pored glavnog puta. To su signali sa svetionika koje možeš prenebregnuti i ipak krenuti naslepo sa rizikom očekivanog ali neželjenog udarca. A onaj koji nije pokušao? Gledaće i osluškivaće. Nadaće se da je čekanje takodje neki pokušaj iako nemaštovit i neizvestan. Ne treba ga osuditi. Možda samo rečju ohrabriti ili dodirom nežnosti pogurati da korak pusti. Evo mene dobrovoljca da svetlim, možda ne kao uzbunilo na obali, već kao sičušni svitac…valjda je dovoljno).

~ Život nije čekanje da oluja prodje, već naučiti da se pleše na kiši.
(I možda ipak nadje sklonište. Jer je i sunce opasnost. Lagana, osvežavajuća kiša, pa i iznenadni pljuskovi iz oblaka mračnih nisu strahovitost i put do upale pluća ali oluje mogu da raznesu. Čak i ono sklonište. Možemo i mjuziklovati na kiši kao Džin Keli, sa kišobranom ili bez njega, ili plesati po barama, šljapkajući i igrajući u svom ritmu sambe sa podlogom Štrausa. Možemo sve. A to, što je nekada sunce podjednako mračno i turobno poput olujnog neba? Što ne daje svetlost i toplinu iako te po obrazima greje? Pravac kod Eskima na obuku!)

~ Možes naučiti velike stvari iz sopstvenih grešaka ukoliko nisi zauzet njihovim negiranjem.

(Negacija negacije je negativnost. Neuzimanje za tragičnost negativnosti je pozitivnost. Veličina negacije je obrnuto srazmerna veličini greške – u slučaju svesnosti i prihvatanja greške. Ako je greška načinjena u neznanju onda negacija nije negativna. Ako je greška ponovljena, onda je negacija negiranja duplirana. Greške su svakako negacija razuma…jer obicno nastaju iz srca ili nerazuma u trku. Šta li bi sve na ovo tautolozi rekli?).

~ Nemoj brinuti o tome šta drugi misle o tebi.
(Lako je to reći ako uspeš da do kraja života izadješ iz puberteta. I usput brini o tome kada drugi ne misle o tebi. Razlog za to postoji. Šta drugi misle o tebi je uputstvo za korišćenje tog mišljenja o sebi u svrhu racionalizacije problematičnih svojstava. Šta sam misliš o sebi je korak od sebe ka drugima. Loše mišljenje o sebi je korak unazad u odnosu drugi-ja. Loše mišljenje drugih o sebi je korak unapred u ja-drugi (angažuje znakove ?). Briga je neminovnost iako je mišljenje subjektivnost objekta. Nekada je uslovljena mišljenjem mnoštva subjekata ili pak grupnim načelima, pravilima, moralom. Zato treba razmisliti o mišljenju drugih ali ne brinuti ako si svestan da iza toga leži kreacija stada. I naravno, ako je stado ipak u pravu, a ti to želis sebi da priznaš. Ko priznaje pola mu se dodaje).

~ Kada prestaneš da juriš za pogrešnim stvarima daćeš šansu pravim stvarima da uhvate tebe.
(Žmurke i jurke se uvek igrati mogu.Čak i kad porasteš. I ćoravih baka. To je ono kada hvataš pogrešne stvari ili misliš da si uhvatio prave a imenujes loše. Treba ipak biti lovina….lakše je. Ali biti i lovator uopšte ne boli).

~ Moraš prihvatiti da neke stvari nikada neće biti tvoje i naučiti da ceniš stvari koje su samo tvoje.
(Treba u tanjir staviti onoliko koliko se pojesti može. Ako se ponudi repete a stomak želi, zašto da ne. Medjutim, gledati švedski sto i očima gutati ono što nikada neće biti tvoje (jer tvoj stomak ne može toliko da ima, jer je tvoj poslužavnik ograničenih kapaciteta, jer na kraju krajeva može da ti se smuči) je uživanje sa žaljenjem. Zato je tvoje dovoljno za zahvalnost, a netvoje prilika za neko drugo vreme i mesto. Možda. Ili nikad. Pa šta ako je i možda ili nikad? Osim ako je toliko vredno da bi skupo, makar s pozajmicom platio. Što je moje to je moje, što je tvoje možemo da se dogovorimo da bude i moje, hajde ljudi ne budite stipse).

~ Bilo da misliš da možeš ili da ne možeš, u pravu si.
(Kako je dobar osećaj znati da si u pravu, makar značilo ružan osećaj da nešto ne možeš? Možda je ružna stvar ne moći jer nisi probao ali mnogo teža ne uspeti jer si probao. Onda je i osećaj “pravosti” lakši jer trud nije propao. Da li ili nije li? Ili-ili ali ja sam uvek u pravu)

~ Nemoj se bojati da izadjes iz tačke sigurnosti. Neki od tvojih najboljih životnih iskustava i mogućnosti pojaviće se kada rizikuješ da izgubiš.
(Tačka sigurnosti je tamen kemeljac. Iz tog kamena izrastaju potporni stubovi. Potom zidovi. Onda i krov. Kada je krov stavljen onda je rizik kockanja kućom veliki a kockanje ludost. Sve dok se ne predje poslednja ploča ili bar ne potroši materijal za fasadu, može se igrati na dati ulog i možda očekivati dobit. Sve ostalo je lepo uzbudjenje za samce. Za dvojce i duže čamce pretrpane posadom – NE! Još kad se potrpaju neplivači a ladja bušna, nije nego).

~ Odustati ne znači uvek da si slab, već možda da si dovoljno jak i pametan da pustiš da stvari idu svojim tokom.
(Kako se ne bi u zid udaralo glavom jer je pokušaj rušenja rukama bio očito neuspešan, ne treba insistirati na rušenju zida, osim ako nemaš – dinamit. Od istine nije daleko. Da li je prepuštanje stvari sopstvenom toku posledica snage ili uma nebitno je, ali to nekada znači odustajanje upravo zbog nemanja snage ili nedovoljno razuma da se do rešenja dodje. Time se ne priznaje glupost i neupornost? Po meni, time se priznaje pomirenost i prihvatanje onog čiji tok nisi uspeo da savladaš, kao neminovnost. Ili možda umor da se toku ispravi putanja. Odspavaj, prespavaj pa onda odustani ako previše smrdi na rizik).

~ Niikada ne možeš biti 100%-no siguran da nešto uspeva. Ali uvek možeš 100%-no biti siguran da nečinjenje znači neuspeh.
(Znači proba je ipak bitna, čak i kada sluti na neuspeh? Da li probu trebaju da urade i oni koji su na neuspeh slabi? Ili da se sa gornjom tačkom usaglase odmah i svoj mir ne ugrožavaju nikakvim eksperimentom? Da li nam podsvest uvek tačno nagovesti visokoprocentnost plusa ili minusa? I ima li podsvest uopšte veze sa razumom ili onim što u grudima kuca? Pitajmo komšiju, on sve prati i zna, čak i ono što sami ne znamo).

~ Nemoj razmišljati previše o prošlosti ili brinuti o budućnosti. Život je sada. Živi ga.
(Nemoj previše razmišljati o životu uopšte. Oduzmi mu sve a predaj sebe. Ko misli, svašta smisli a ponekad i umisli).

~ Nevažno je sa koliko pažnje biraš svoje reči jer će se uvek naći neko da ih preokrene i loše protumači.Samo reci ono što je potrebno reći.
(To su oni koji su unapred osudili sve ono što si uradio, makar i dobro. Dušebrižnici ili dobri poznavaoci pravih stvari u životu. Da  li je loše tumačenje stvar zavisti ili prekomerne kritičnosti? Imaju li prava na to bliski ili bilo ko naspram nas? Šta sa sopstvenom kritikom tudjosti? Zašto negativno tumačimo tudje najbolje namere i dela? Može li se time umanjiti nečije dobro a sakriti svoje zlo…rečima? I najvažnije, da li je biranje reči privilegija kojom štitiš sebe od tudje prevrtljivosti i naopakosti ili oružje kojim manipulišeš te sprečavaš izdaju sebe? Pitah i zalutah, vadite me odavde!)

~ Ne dobiti ono sto želiš je nekada izvanredan udarac velike sreće.
(Pazi šta želiš jer želje su atentatori na duševnu stabilnost. Preživeti loše odabranu želju je udarac u ponos i temelj oplodilišta zelja . Ko preživi stideće se. Ko umre od srama blago si ga njemu, imao se za pogrešne želje i roditi).

~ Ukoliko nešto jako želiš, učini to, nije važno šta iko o tome misli. Tako se ostvaruju snovi.
(Da li u snove treba verovati? Slepo, predano, verno, dugo? Šta sa time što su snovi prevrtljivi i promenljivi? I što se tako brzo zaborave tako lako? I što san često nije što i java. Kada bi se poneki sni ostavili tamo gde im je mesto, u jami noći i kanalima podsvesti, možda bi ostali upečatljiviji i sjajniji od onih rodjenih po najsvetlijem danu. A snaga snova nema veze sa drugima. San, da bi se ostvario, mora da bude jači od drugih i dovoljno udoban i topao da ga imalac zauvek ne ostavi. Svet je lep kada sanjamo, što otpeva onaj Pilot).

~  Ukoliko nastaviš da činiš što već činiš, dobićeš ono što zaslužuješ.
(Kako seješ tako plodovlje žanješ. Ali čime se zasluge mere? Dobrota je često potcenjena stvar na javi, a za nebo se moze samo nagadjati. Zlo je često preplaćena stvar u irealnom, a u stvarnom nepobediva. Kada bi svi znali da će naplatiti onoliko koliko su radili, bi li promenili nešto? Nego ja poznajem i one koji su samo žnjeli a da su samo grickali semenke i pili rujno vino dok raja kuluči).

~ Ono što stoji ispred i iza nas je neznatno naspram onog što leži unutar nas.
(Unutra je rudnik sa raznoraznim žičkama. Valjalo bi udarnički prionuti da se stigne do dna, ali nije retko da stigneš i kad ono tamo medjutim. I slabo je plaćeno, prljavo i teško. Ali ako ubodeš sajlu ko prst osvojenog blaga, kada se to iznese na svetlost dana, može da otplati mnogo toga što je iza i ispred. Kopati, samo kopati, reče nelenji rudar i ode u mračnu sadašnjost).

~ Nemoj se moliti kada pada kiša ukoliko se ne moliš kada sunce sija.
(Da li se računaju i molitve za nedobro? Ko će tu biti kriv ako se molitva ne ostvari? Prijavljujem se dobrovoljno u dodole. Molim da se uzme u obzir da znam samo da pevušim, neka me pokrivaju prvi glasovi).

~ Nije stvar u dobijanju šanse već u pokušaju njenog ostvarenja.
(Šansa se ipak najpre mora dobiti da bi se probalo sa njenim ostvarenjem. Kolač ne mogu umesiti ako materijala za njegovo spremanje nemam. Pa ako izgori, e onda…tu je poslastičara, gospodje majstorice za slatke ukuse…sve može da se kupi, sve, eto nama šansi bez trudova).

~ Da je to lako svako bi mogao.
(Zar ne može svako? Zar nije stvar u probi, makar i bez ostvarenja? Zar i jedno lako ima svoj jin?

~ Budi osvojiv.
(Ali ne i lak. Lakoća je sramota za osvajača. Teškoća je ponos za osvojenog. Posebno za onog koji lakoću svoje težine prezire. Zato se težim i pravi, i biva ipak osvojen na kraju. Igra vremena i veličine naklonosti osvajača. Ili čak njegove gluposti. Lalalala, volim da sam osvojiva, ali prionite gospodo, postavljam zamčice).

~ Problem je tvoja mogućnost da naučiš nešto.
(Problem je želje da naučiš nešto. Mogućnost je aplikacija za ispoljeno htenje. Nekad stvari treba pokrenuti i na kurblu).

~Bezobzira na situaciju – život ide dalje.
(Ide i ne osvrće se. Ne kaže ni izvini, ni žao mi je. Valjda zato sto stvarno nije kriv nizašta koliko si sam kriv što si mu dopustio da to uradi od tebe. Pa neka ide. Srećan mu put. Ionako i on do kraja tog puta doći mora. E, hoćeš li da me povezeš do tačke B?).

I gde sam ovde ja? Negde tu izmedju redova. Poprilično skrhana činjenicom da od svega ovog teško da nešto moze pomoći. To mi kaže moj p(r)esimizam. Oportunizam šapće da ćutim i pratim utakmicu i gurkam treneru prstiće u oko da me ne zaboravi. Optim(al)izam vrišti da se treba praviti da ne postoji nikakav problem, ni u varljivim željama, ni u vremenu koje se kotrlja, ni u sistemskim greškama. Budem li se složila sa ovim izmima lako meni, lako svima. Kao da je pa život toliko ozbiljna pojava….Istina je ionako negde svugde.