Kriv-da i Prav~da

Pisala sam već. Ne o tome jer je friško, ali da o onome što se ranije izrodilo kao posledica ružnih postupaka nekih u duši ružnih ljudi. A ružan po postupcima čovek, od ljudskosti i ne nosi ništa, te se ne može ni nazvati osobom, dok ga poistvećivanje sa bićem koje se bori za opstanak, i uglavnom napada zbog hrane, ne može izjednačiti sa životinjom. Reč je o otpadu kome je kao rezultatu fizičkog ”rada” roditelja dato da misli, oseća, govori, pruža, stvara, ali koji je uspeo da sve to izvitoperi i opstane kao greška (genetska, sistemska ili prirodna, a možda i sve zajedno).

Nakon tragedija, prečesto naslućenih, predvidivih, neiznenađujućih (za one u neposrednom okruženju) – muk. Slede masovni izlivi ljutnje prema otpadu i društvu nesposobnom da strašne ishode spreči, ili bar ne dozvoli da se ikada više ponove. Međutim, ponavljaju se, i to nekako sve češće, sve osionije, još dramatičnije po svom obliku, sadržaju i scenariju. Na svetlost dana izlaze ne samo duševne, nego oku i dodiru vidljive modrice od batina, davljenja, ožiljci od noža ili stakla, snimci polomljenih udova, rebara i slomljenih vilica, pisma napisana u očaju a upućena onima koji bi to jedini mogli da obuzdaju, tajne koje to nikada nisu ni bile, jer se bol, kako fizički tako i psihički ne može sakriti ispod tepiha poput prljavštine ili neprijatne prošlosti. Na videlo isplivava otelotvorenje zla koje ne krije svoj pohod na slabe i nejake, niti banalne razloge i povode realizovane brutalnosti, ne mareći pri tom za konvencije ponašanja, moralne okvire, ljudskost, a ponajmanje za logično rešenje neumeća nošenja sa situacijom, tako jednostavno za upotrebu – ostaviti nekog na miru ako već ne možeš s njim.

Ali zlo ne radi po principima razuma.  Ono vlada otpadom. Prosle godine je u našoj zemlji bilo oko 30, a u pređašnjih deset godina preko 300 ubijenih žena od strane svojih partnera. U par proteklih nedelja osvanule su vesti o tri žrtve, od kojih jedno četvorogodišnje dete koje je nastradalo zajedno sa svojom mamom od ruke otpada u liku svog oca. Iza užasa se iskobeljala i nemilosrdna istina o apsolutnoj indolentnosti socijalnih službi i delioca pravde prema žrtvama koje su već otvoreno vapile za bilo kakvom pomoći i izbavljenjem od psihopata koje im dišu za vratom. Svima je bilo svejedno, osim bliskih žrtvama koji su zajedno sa ubijenima unapred slutili i znali da sve te porodične tragedije mogu izaći na nešto još gore. Svejednost koja se može podvesti pod nemar, neprofesionalnost, potkupljivost, strah od odmazde, bahatost.
Kada svi o nečemu nešto znaju, a prave se da to nešto ne postoji, ili umanjuju njegovu težinu, mogu li se smatrati saučesnicima u ubistvu? Kada zakon zažmuri na otvorenu opasnost, otvorene pretnje, vapaj žrtve da joj treba zaštita, može li se takav smatrati dovoljno lošim da i bio zamenjen nečim i nekim efikasnijim? Kada se sve završi na zaključku da su ubice ne za zatvor nego ludnicu, može li to da oživi brutalno ubijenog i otpad učini manje opasnim i izlečivijim? Kada to može da se desi bilo kome i da prođe uglavnom uz uzbunjivanje i zgražavanje javnosti, uz zatvaranje zločinca na kraće staze, rastegljivost kazni i olakšavajuće okolnosti pri njihovom izricanju, kada od načinjene štete i nenadoknadivih gubitaka peru ruke oni koji su najodgovorniji za prevenciju i sprečavanje ugrošavanja života, može li iko verovati sistemu i ljudima?

Srpsko pravosuđe se do sada držalo takozvane retributivne pravde. Spominje se da je pod uticajem socijalističkog viđenja da jedino zatvor može resocijalizovati počinioca krivičnog dela, srpsko krivično zakonodavstvo bilo zasnovano na tradicionalnom retributivnom sistemu i oštrijem odnosu prema kriminalitetu. Međutim, pre jedne decenije započet je proces reforme zakonodavstva i postepenog uvođenja restorativnih elemenata pravde. To podrazumeva načelo oportuniteta pri pokretanju krivičnog gonjenja, te navodno obraćanje pažnje na interese žrtve, ali i uvođenje alternativnih sankcija za neka lakša krivična dela.
Prosto rečeno, umesto da po pravilima retributivne pravde (čak je i ona blaža) zaglavi doživotnu i-ili barem 40 godina korisnosti po najdubljim rudnicima, restorativnom pravdom kriminalca treba poštedeti klasičnog zatvora, jer u njemu može zakačiti fobiju od zatvorenog prostora, pokvariti se u društvu drugih kriminalaca, može postati depresivan i nesrećan, te dodatno problematičan i osvetnički raspoložen zbog ponižavajućeg tretmana u tamnici. Zato se stavom – mir, mir, mir, niko nije kriv (nije zločinac kriv što je izgubio živce, što mu je namešteno, ili što ga je žrtva izazvala, a ni žrtva što je morala da bude izdržljivija, da ne potkazuje, goni i žali se), novom pravdom teži uspostavljanju harmonije u zajednici. To se postiže dijalogom, iz koga treba da vrca razumevanje i saosećanje za potrebe obe strane u procesu. Na taj način, zločinac ima šanse da se popravi, da iz ugla žrtve kad mu se nacrta shvati koliko je bio obesan i bespotrebno nervozan (naravno, još bolje to može da razume ako je nekog oterao u grob, pa će mu savest biti na još ozbiljnijem ispitu), i da će se ako obeća i čvrsto odluči sigurno popraviti i nikad više ponoviti išta slično. Pokajanje i iskreno žaljenje možda neće nikog oživeti, ali je jedna duša (ubice) sigurno spašena.
Takvom integracijom zaraćenih strana, oštećenih na ovaj ili onaj način (malo duševnih bolova, slomljenih noseva ili zuba na jednoj strani ako ima sreće da ne izazove goru situaciju, te ponižavajućih lisica i ispitivanja na suprotstavljenoj), sistem radi na pomirenju i prevazilaženju suštinskih razlika. Žrtva više nije žrtva, okrivljeni nije ubica ili zlostavljač, vec su to samo strane u sukobu.

Neki bi rekli da za to što su počinioci najtežih kriminalnih dela, krvoločne ubice i silovatelji, te oružani napadači i vrhunski lopovi u 90% slučajeva i pored ležanja u buvari ponavljači krivičnih (ne)dela, krivica leži u prestarelom i neefikasnom krivičnom zakonu koji prenebregava psihologiju i njenu moć (o filozofiji tek da se ne govori). Ja bih rekla, biće da su krive njihove (pale ili preživele) žrtve koje im ne daju mira, te moraju da usavrše sistem rada i efikasnost sopstvene misije u ovom životu. Ako ćemo po restorativnosti, onda bi bilo efikasno samo sa njima fino popričati, pokazati im fotografije tuđe krvi koju su prolili, i objasniti da to nikad više ne smeju da čine. Nije to lepo.

Nije lepo. Previše je ružno. Previše teško. Previše strašno. Previše olako i svakako užasno da bi se žrtve i njeni egzekutori stavljali u isti koš. Da, gubim poštovanje u očima nekih koji me poznaju i smatraju da sam previše surova i zahtevna u kaznama prema zločincima (ne, ja nisam protivnik smrtne kazne, a doživotni robovski rad za ubice, i kastraciju silovatelja zdušno podržavam), ali jako dobro znam da se zlo teško preobraća u dobro, da mrtvi neće ustati iz grobova i nastaviti svoj život, da će silovane žene nositi taj žig na duši i strah od dodira do kraja života, da bi teško oprostili i razumeli otpad koji bi učinio nešto loše nama ili našim najbližima. I mislim da ovaj svet mora da počiva na pravdi, kako god se ona zvala, gde je žrtva uvek žrtva, ubica ubica, a naša moralna obaveza da i jednih i drugih bude što manje. I da verujemo da postoje oni koji to mogu da spreče, jer su za to plaćeni. A uzgred i – ljudi.

Belo pa se ne vidi

…Rečeno mi je da boluješ od smrtonosne bolesti, u pitanju su meseci … a ti to ne znaš … kako da ti to kažem, premda znam da je iskrenost ono što nas je uvek vezivalo i činilo bliskim?

…Pala sam na ispitu a toliko je truda uloženo…da ne govorim o sopstvenim, vašim očekivanjima, o teškoj finansijskoj situaciji koja se obrušila … Moram … znam da ću položiti sledećeg roka i ne želim da me gledate s tugom i prebacivanjem…

…Danas mi je ponudio da izađemo na piće … pričala sam ti o onom kolegi s posla koji mi je puno pomagao oko projekta … Izašli smo, nije bio navalentan, iako će možda nešto pokušati … ali, sigurna sam da to ne bi voleo da znaš, a sigurna sam i da to sebi više neću da priuštim…

…Svidjaš mi se, dopadaš mi se toliko da boli, stalno mislim o tebi … ali ti imaš već jedan život a meni komplikacije nisu neophodne … Preboleću, ne želim da znaš ono što ne znaš…

…Uvek ćemo biti porodica koliko god sve izgledalo strašno … Naše nesuglasice i svadje su samo privremene … razgovaraćemo ozbiljnije, možda će se tata ipak vratiti kući…

…Prestao sam da pijem, neću dotaći ni kap … jak sam, rešen da zauvek stavim tačku na sve….

… i desetine sličnih situacija….

Rodila se – bela u svojoj nečistoti. Zapravo, neretko je crna, samo maskirana belinom. Ili je upravo najveća moguća ispravnost koja samo čeka pravi trenutak priznavanja bez osude.
Da li su odluke a ponajpre motivi za razrešenjem konkretnih situacija korišćenjem bele laži, iskreni, dobri, dugoročno ispravne(i)?
Da li je bela laž samo neizgovorena istina, ili izgovorena neistina kojom je neophodno odagnati, udaljiti realnost od onoga kome je namenjena?
Motivi uvek leže u nepovredjivanju ili bar ublažavanju povrede. Mogu da budu i u ulagivanju, zaobilaženju, sprečavanju, maskiranju. Neki kažu da laži mogu biti dobre, odlične čak, ako se zna da je sprečena veća katastrofa, jer su osujetile pad ili ublažile neminovnu tugu. Bela laž ipak kreira iluziju i za razliku od crne deluje kao flaster koja treba da spreči infekciju. Crna pak svesno širi zarazu i samo je pitanje trenutka kada će doći do potpune amputacije istine.

Koliko je psihologija tome kriva i koliko smo podložni njenim teorijama, pokroviteljstvu naučnog da bi činili nešto u ime morala, veliko je pitanje. Takav mali/veliki nemoral, makar izražen kroz belu (malu) laž, verovatno jeste ono iskonsko u čoveku koji se kloni crnih (velikih) poteškoća. Ipak, logično je priupitati se da li je uvek moralno reći ono što misliš i osećaš, i da li moral iziskuje čvrstinu i izdržavanje svakog bola? Ukoliko jeste, životom bi se neuporedivo lakše rukovalo.

Možda namera držanja drugog u neznanju u sebi krije slabost, no tolerancija tudjeg trpljenja neželjenosti podrazumeva izvesnu neumerenost, ili odmerenost sopstvenog otvaranja. Doziranje istine je nekada neophodno, i bela laž obično ima za cilj ne (samo) zaštitu sopstvene nesavršenosti, već zaklon od bure onima koji taj momenat nisu zaslužili. Ona u sebi sublimira i kajanje, i traženje oproštaja, i zaricanje da će sve biti drugačije. U svojoj sebičnosti, zarad malog ili velikog cilja, pri čemu je meta pomerena, istina neplanirano ume da se omakne, te vreme razgoliti sve ono sa čime neki ne znaju šta da rade.

Upadanje u zamku jedne, ne znači po automatizmu zamku večite laži, premda tako često ispadne. Istina, koliko i sama laž ume da boli, i neki ne vole da budu u klinču s njome, te zato i treba razumeti da je skakutanje, balansiranje, ples po ivici, nekom jedina mogućnost za preživljavanje. Sve uz poprilično gorak ukus u ustima i savesti.
Koliko često ste se zapitali – da li je otvorenost, iskrenost, nepritvornost ono što vas odlikuje u komunikaciji sa okolinom?
Da li je forma komunikacije (pisana, verbalna, lična, indirektna) presudna za igranje sa istinom?
Da li je drugačija s obzirom na sagovornika i temu o kojoj je reč?
Da li ste beli mag laži kojom spašavate sopstvenu i tuđe duše, ili pak kukavica koja odlaže zasluženi udarac?

Istina je uvek negde drugde, iako ima samo jednu adresu. I zaslužuje (ponekad) da životari sakrivena iza magličaste beline sopstvene suprotnosti. Dok ne reši da probije zid neminovnog rodjenja sebe same, umiri savest i ukloni tamu. I to samo zato što se samo na, i od svetlosti može preživeti.

(Oktobar 2016)

Pro-e-terivanje

Sednem često tako ili, još češće, legnem, jer misli mnogo bolje arbajtuju u stanju horizonta koji daje mnogo šire uvide od vertikale, i odvrtim šraf vremena unazad. Najpre počnu da se odmotavaju dani, pa sve brže sedmice, koje se slivaju u mesece, da bi se zahuktale godine koje bespovratno progutaju decenije. I tu stanem. Kažem – dosta je bilo! Ne treba čačkati preko veka, jer se već dovoljno iskomplikovalo zamršenošću ganutljivih lokalnih slika nesvarive sadržine. I što je najgore od najboljeg, sluti da će se istorija zavrteti u istom smeru još ko zna koliko puta, padajući ničice pred nepokolebljivošću samodestrukcije stanara sve tešnjeg zabrana. Mada ne, neće.

Na primer, dovoljno je vratiti se unazad poslednjih 70 leta, i shvatiti kako smo od dojučerašnjih volovskih puteva, rovarenih zaostalom mehanizacijom iz XIX stoleća, te konjskim kopitima i zapregama kojima smo jedva prevaljivali stotine kilometara od jedne do druge tačke svoje, nekako sve kraće, domovine, a i bogati na putu do mora ili stranih šoping centara, zahvaljujući sadašnjoj vlasti za samo jedan i po mandat, a negde i tek par meseci danonoćne rmbe, prešli na glatke piste. Na njima bi nam i onaj Formulaš 1 Hamilton pozavideo, i dobro je što ne zna da će mu biti oduzet šampanjac od strane nekog od naših paklenih vozača koji sada imaju gde slobodno da vežbaju, osim onih stranputica sa semaforima po gradskim selima. Mi sad imamo i parkinge za odahnjivanje i sterilne wc-ove, pa ne moramo da djubrimo usputni kukuruz, pa onda imamo benzinske bušotine za točenje skoro besplatnog goriva, i efikasne šlep službe u fantomkama koje niko ne može da detektuje, i graciozne vijadukte, i tunele sa mačjim očima na čijem kraju nas sigurno čeka neko svetlo, dnevno zasigurno. Najvažnije, a to sigurno niko nema, imamo i šleper koji može da prodje u centimetar kroz svaki otvor na koji je bačena ozbiljna sumnja da baš neće moći. Ja verujem da naš najokretniji vozač ume da protera tu grdosiju, kad je već sa bagerom rezimiran drugi problematičan slučaj, i nebitno je da li će da se ispuste gume, iskopa višak hrapavog, neravnog, gnjecavog sloja na asfaltu, izdubi novi plafon ili za par nedelja probuši još jedan tunel pored.

Mi nismo neki zadrti Španci kod kojih ništa ne prolazi… Ovde je pasaran, a moze baš u inat i no pasaran da se ne kvari moto – jer optužbe nevernih Toma sigurno padaju u vodu. Samo strpljivo treba sačekati presecanje svečane vrpce i puštanje goluba. Možemo i da se kladimo, lično tipujem na nezamenljive Azerbejdžanace koji su posao odradili profi, stare mašine koje su radile kao nove, komisiju koja je ambiciozno otaljala tehnička odobrenja i isforsirala nepotrebne kontrole, plavušu koja malo malo pa bane bez najave na teren, sa sve šlemom, mada nekad i bez, i naravno vozačima svih grdosija, viših od 4 nešto metra. Dobro, mogli su da budu i Kinezi, ali oni rade na drugoj trasi. Valjda tamo neće da padne neka olovna optužba, pa da se rade dodatni putevi, demanti i slično.

Ustvari, u celoj ovoj bajci je nekako najvažnije razumeti ko su ovde zli patuljci, a ko spasava carstvo. I da na kraju ovog početka našeg auto maestralnog, sa magistralnim sazvučjem, puta koji će se u proleće razgranati poput trešnjinog drveta u svim pravcima, sa ili bez putarine nije važno, mi konje, volove i mazge više nećemo terati i opanke derati. Ko je sačekao, dočekao je, ko nije imao sreće, eto mu je mučna i teška, bliska i daleka prošlost.
Ovo horizontalno mišljenje me samo učvršćuje u lepoti slike jedne nadolazeće svetlosti, jer nas na kraju tunela zaista čeka… Izlaz ili neka utešna reinkarnacija. Samo treba verovati. I zaboraviti na prazninu svakojakih taština.
Bon Voyage Mon Cher Grand Camion.

(Oktobar 2016)

Zima jednog leta

Trenutno ne potapate svoje sunca i vode željno telo u nekom od proverenih, bliskih mora ili na nekoj dalekoj, namenjenoj egzotičarima, obali? Ne lomatate noge po gudurama domaćih ili tudjinskih planinskih venaca, hvatajući primetnu nijansu koju je nešto jeftinije moguće kupiti u solarijumu? Ne lečite bolne udove i kičmene pršljenove u nekoj od preživelih banja sa ili bez vaučera, ili nekoj stranoj, na glasu spa? Jasno je onda da ste ili točkić vlade u zalasku, ili pak budući vladalac u izlasku; ili “socijalno” biće koje “živi” od socijale s kojom može priuštiti tek komadić hleba, čašu česmuše i lavor za pirkanje; ili uposlenik na minimalcu, ili srednje žalosnoj tj. prosečnoj plati; ili mrzitelj letnjih koještarija zvanih letovanje; ili čak sam premijer lično koji od 365 ili 6 dana, radi celih 367, bez namere da uopšte odmara osim izmedju ponoći i 3 ujutru kad mora da ustane i pripremi se za prijem par desetina hiljada zainteresovanih građana koje će u maniru pravog profesionalca, ali malo emotivno i više intelektualno, na momente rodjački a pre svega domaćinski, ugostiti do negde pred svoju laganu večeru.

Ukoliko ste iz one prve grupe, ne treba vam zavideti jer ćete po nalogu svog i našeg Boga Oca, odmora videti tek u septembru. To i nije tako loše jer su aranžmani tad znatno jeftiniji, čime se neće ugroziti vaš bedan porodični, iako će se podjednako opteretiti jak državni budžet isceđen iz neposlušnih poreskih obveznika. Malo je samo nejasno kako to “tehničari” tj. Vlada u ostavci i dalje vlada za iste džeparce, dok će novoformirana umesto odmah na posao krenuti da odmara a da nije stigla ni da se umori od prethodnog nerada. Osim ako se pod tim ne podrazumeva obilan vonj tokom lobiranja za neku od pozicija apostola. No dobro, u vremenima kada smo najjači magnet za strane investicije, što bi trebalo da iznosi negde jačinu magnetnog polja oko 100 tesla (to je jače od onog naj američkog), apsolutno ima smisla uraditi nešto po pitanju podizanja (osim novog našem najvećem naučniku) i jednog spomenika u čast Oca Bogova koji je zaslužan kako za sputavanje godišnjih odmora saradnika, tako i za to što imamo najbolje radnike za “te pare” koje čine cenu rada. S obzirom da je u pitanju suma za koju taj civilizovan svet investitora ne želi ujutru da otvori očni kapak i započne svoj radni dan, zemlja belog roblja koje radi poput crnaca ili žutaća za šaku zrnevlja, uistinu nije loše mesto za bilo kakav naučni eksperiment o neprekidnom protoku besplatne energije koja pokreće ogroman kapital.

Iz tog razloga više nismo na rubu propasti, već jedna od najbogatijih država Evrope, te svako spadanje u grupu onih kojima je kada milija od mora, ravnica od brda, smog od kiseonika, zaslužuje dobijanje ordenja za nehedonizam. Posla ionako ima previše, samo treba mudro ekonomisati. U to ime, protiv uroka neumerenog budućeg roda, prekomernu količinu paradajza treba zavrljačiti u potoke, mleko proliti niz asfalt, a maloletnicima i penzionerima radne navike uterati letovanjem na voćnim plantažama gde će nakon 12-časovnog rada, osim kontinentalne nijanse barabar merljive sa morskom, obezbediti i “te pare”.

Slabo podnošljivu vrelinu leta rashladjuje dodatno razvijanje dobrih medjunesusedskih odnosa povremeno daleke, ali sa tendencijom nam približavanja Amerike, i oduvek prijateljske Kube koja sticajem okolnosti na svojoj teritoriji održava neprijateljsku američku vojnu bazu i ozloglašeni zatvor Gvantanamo. Ozloglašen jer je u pitanju sabirni centar nahvatanih mudžahedina, verskih fanatika, zarobljenika sa područja Avganistana i Iraka, navodnih ili pravih terorista koji su dolaskom na dotično mesto obezbedili jednosobne samačke stanove i mučenja o kojima se glasno ne govori. Po nalogu sada već bivšeg imperijalističkog predsednika, poznatog mirovnog nobelovca, zatvor raseljava svoje stanovnike diljem sveta. U cilju praćenja svetskog trenda uvlačenja malih i nevoljenih u nezasite pozadine moćnika, dvojica dobrih momaka koji su verno sluzili Al Kaidi i Talibanima, i koji znaju sve tajne efikasnih samoubilačkih i masovnih terorističkih akcija, mogu nakon velikodušnog odobrenja naše domovine, računati na poznatu srpsku dobrodošlicu sa hlebom i solju. Dobijanje državljanstva se podrazumeva, kao i povezivanje sa ličnim porodicama i centralama u Sandžaku i Gornjoj Maoči. Sunovratnom politikom preuzimanja tudjeg otpada, pa i ljudskog, pomirićemo sopstvenu humanost i ideju svih prevazidjenih opasnosti po nacionalnu i svetsku bezbednost.

Mi volimo svet. Samo sebe ne.

(Jul 2016)

Vrisak tišine

Možda sve sreće uistinu liče jedna na drugu (pa i one porodične), dok su nesreće uvek osobene tragedije (pa i one porodične), no činjenice govore da je broj žrtava porodičnog nasilja u stalnom porastu, nastalih iz (ne)predvidivih okolnosti. Podaci za prethodnu, 2015-tu godinu, pokazuju da je nasilnim putem život izgubilo preko 30 žena, dok je od početka ove godine do ovog trenutka broj ubijenih od strane partnera već dosegao zabrinjavajući nivo. Poslednji dogadjaj odigran pre nekoliko dana na području Vojvodine, u kome je osim ciljane žrtve stradalo još 4 osobe, kao i oni od par nedelja ranije gde su bračne partnerke takodje ubijene vatrenim oružjem, pokazao je da su strahoviti zločini postali neraskidivi deo naše svakodnevice. Kao da zločini gubitka posla, neadekvatne zdravstvene zaštite, degradiranog obrazovanja, opšte nebezbednosti, globalne pretnje, rastućeg siromaštva, uništene kulture, praznih obećanja, opore sadašnjosti sa sumnjivom budućnošću nije dovoljno.

Da je sve to itekako dobar uvod ka urušavanju nekih individualnih, ličnih vrednosti, a povezivo sa drugima u vidu porodičnih i ostalih odnosa koji počinju ozbiljno i bolno da trpe, situacija definitivno potvrdjuje. U sistemu čiji su temelji decenijama unazad poprilično uzdrmani, realno čak potpuno urušeni, i sa veoma slabim šansama da dodje do neke skorije sanacije i poboljšanja, teško je očekivati da se tek tako mogu izbeći hororistične priče nekih običnih ljudi, koji žive tu, pokraj nas. Nekadašnji miran, pomalo dosadan iako ne banalan način života većine, ušuškan u svakodnevicu ipak ne životarenja vec pristojnog proživljavanja, zamenile su realne (nalik grubim, krvavim, filmskim) priče u kojima pojedinačni i grupni masakri, otmice, zlostavljanja, pretnje, nevine žrtve, krv, istrage, postaju redovni obroci kojima se postojano gozbe strahovi i upitnost smisla.

Učaureni u sopstvenim manje-više sigurnim gnezdima, uspešno ili jedva spašenim od neželjenih ratova i sankcija, vizuelno pomalo otvrdli na potresne scene dalekih smrti i izbeglištava, branimo svoj lični mir sa tek usputnim bacanjem pogleda na bliži okoliš i ljude. No, nekada ta “usputnost” nije toliko površna. Zagledani više u ono što se dešava drugima, valjda zarad utehe ili ispunjenja vremena, iz puke zabave ili čiste radoznalosti, neretko postajemo redovni (p)osmatrači nekih, za lične pojmove čudnih životnih opredeljenja, dogodovština, izbora, okolnosti. Neke su uporno dosadne, druge nepristojno intrigantne, treće ilegalno pitke, neke stote … bolno uočljive. I upravo te mučne, uhvaćene virenjima iza zavese ili prisluškivanjem zidova, ostaju sakrivene, a u stvari ogoljene razmenjenim šapatima, (ne)izrečenim iščudjavanjima, promuklim osudama, stabilne u nezamislivim oblicima postojanja. Za mnoge od njih zapravo znaju svi, a sve izgleda kao da uopšte ne postoje. Navodna odluka i vaspitanje da se ne zadire u tudje živote, dok naprotiv upravo ti tudji životi koliko god pojedinci misaono odbijali da jeste tako, postaju i deo ličnih (kao moralna obaveza u vidu brige za drugog), sve češće ostavljaju gomilu leševa iza sebe. “Nedušebriznici” koliko i oni drugi, koji stvari primećuju ali ostavljaju nadležnima da to reše, tako ostaju samo nemi i gluvi posmatrači.

Na drugoj strani, institucije koje bi trebale da preduprede problem, čekaju konkretnu prijavu (ponekad sam zakon nalaže i u tome ih podržava), ne trudeći se da išta od ičega same uoče, odreaguju na vreme, proslede dalje. Oni pod imenom “dalje” čekaju dok ne pripuca ili se potegne nož, kredom iscrtavajući ne samo krug oko pale žrtve, već i sopstvenu nemoć, indolentnost, postajući aktivni dželat sistema i pojedinca. Za osudu i presudu bitan je dokaz. On upravo dolazi sa lešom. Uglavnom je u pitanju ženska osoba srednjih godina, srednjeg ili nižeg obrazovanja, veoma često nezaposlena, majka dece čiji je otac upravo njen krvnik, povučene i trpeljive naravi, okovana bračnom ili neozakonjenom vezom. Može pak biti i samostalna, obrazovana, ali telesno, emotivno nejaka i slaba. On je uglavnom alkoholičar, prek, zaposlen ili na socijali. Može pak biti i veoma ugledan, neko o kome “niko nikada nije mogao reći ružnu reč, dobar otac i pristojan muž” kome je došla žuta minuta ili pak pala ljubomora na pamet. Najjednostavnije rečeno – razmahano ludilo kome je dozvoljeno da bude na slobodi.

Nakon mnogih takvih ostaje samo muk, jeza, neverica i uglavnom čudjenje kako je sve moglo biti drugačije da se nije ćutalo nad stvarima koje su “urlale” u svojoj očiglednosti. Tada je prekasno. Zato je puko posmatranje zla saučesništvo. Ćutanje nad sopstvenim zlostavljanjem je čisto (samo)ubistvo.

(Jul 2016)

Ubodi želju

Višegodišnje, višemesečno, višenedeljno, višednevno, višečasovno razdiranje želuca, nerava, i kućnog budžeta uskoro će svojim krajem biti privedeno nekim novim počecima, propraćenim novim, lakšim ili težim prodorima i razdorima. Osnovci su upravo prošli prvi krug životnog pakla koji je doneo dosta preznojavanja, mučnine, (ne)očekivanih obrta, stresa, neprijatnosti ali i pročišćenja. Prijemni ispit u vidu troglave aždaje, tj. dana podeljenih po oblastima, a za rešavanje enigmi iz maternjeg jezika, matematike i natrpanih prirodno-društvenih nauka, prošao je ovog puta skoro glat. Nije bilo potplaćenih insajdera u štampariji (možda bi ipak valjalo razmisliti o instalaciji rendgena na izlaznoj kapiji za svaki slučaj na dan testegzita, ili pak angažmanu ginekologa i urologa za situaciju); maskirani napadači su poštedeli blindirana vozila sa pripremljenim testovima; policajci koji su ih ekspeditovali do školskih institucija nisu prodali dušu, obraz i profesionalnu čast; roditelji, rodjaci i iznajmljeni intelektualci se nisu verali po zidovima i prozorima škola kao u Indiji da dobace papiriće sa odgovorima. Deca su nešto ranije, odradivši kvazi tj. simulirani test, približno procenila stepen težine onoga što ih očekuje, a i stepen dotle stečenog neznanja.

U medjuvremenu su od strane savesnih roditelja vodjeni ozbiljni progoni već osvedočenih neradnika, kojima nije na pamet padalo da se uzbudjuju oko prikupljanja bodova za životnu sreću. Neažurnim i ravnodušnim je bilo svejedno, dok su ambiciozni za svaki slučaj imali kec u rukavu školskih zbornica, ili zlatnu rezervu koja će se otprazniti kako ishod naloži. Blagorodnim i ponosnim, jer imaju radne potomke koji znaju šta hoće, teško je padala samo činjenica da im neko srećniji a gluplji, slučajna greška ili nastavničko zlo, pokvari uspešno zacrtanu sudbinu deteta. Kod vrednih i znanjem naoružanih, tinjala je nada da se milion puta ponovljeni slučajevi prepisivanja loših djaka neće ponoviti, i da će pravda uloženog truda konačno savladati krivdu provlačenja nepodobnih. Falsifikatori znanja su očekivali da će original neznanja izgoreti u plamenu odgovornih da su svi isti, zaslužujući svoje mesto pod suncem, uz širenje dima da je neregularnost samo u razrogačenim očima poštenih.

Glat naopako su se opet pojavili zadaci sa dvojakim rešenjima i jednostrano prihvaćenim odgovorima, moždane talasne dužine su nesputanom mobilnom mrežom kojekuda išle u širinu, dok su pojedini prosvetni radnici obimnog dijapazona nepoštenja pokazali da je poštenije ne poveriti im ni nacrtanu ovcu na čuvanje, a ne djake na prijemnom. Potom je usledilo ubadanje želja. Neki su dobili opanke, tj. ostvarili svoje ili roditeljske početničke životne snove na putu ka budućnosti, dok su neki morali da se zadovolje obojcima. No živa je istina da je verovatnoća da će se opančari u odnosu na obojčare kasnije u životu provesti kao bosi po trnju, baš onako na štiklama. Tako da su želje na jednoj, a mogućnosti na drugoj strani jedan obična klackalica. Iliti rolerkoster iz Diznilenda u kome obitavamo.

U to ime, pameti stečenoj nakon četri godine srednjoškolske igrarije, ne preostaje ništa drugo nego da ozbiljnije promisli studentsku želju. Standardno, tehnički, medicinski, “jezičarski” i “psiho” fakulteti pucaju od pritiska zainteresovanih, dok ostali, iako dovoljno atraktivni no lakše završivi u privatnim edukativnim jaslicama već mirišu nadolazeću propast. Za iste novce, sa manje glavobolje, uz skriptarsku literaturu, ti “akademci” će studentsku šetnju zaokružiti nekim državnim masterom i doktoratom. Ono što svemu tome nedostaje jeste jedan “Gao Kao” kineski pristup, koji osim infuzije na prijemnom ispitu o državnom trošku, obećava i maksimalnu sedmogodišnju kaznu zatvora za prepisivača. Kako mi uvek krademo ideje od najgorih, to za nagradu dobijamo prekomerno edukovane kadrove sa ne- ili jošmalopasa’će-akreditovanih ”obrazovnih” institucija, gde se sa par telefonskih razgovora ili hiljadarki može dobiti neka diplomica, a odatle i pristojno diplomatsko mestašce, neka ambasadica, konzulatčić, ili u najgorem slučaju skupštinski restorančić, u pauzama od skapavanja po poslaničkim foteljicama, i redjanja pasijansa na laptopčićima.

Pretpostavku da će sve biti mnogo uspešnije, naprednije, novitetnije, usaglašenije sa zakonima Muhameda koliko i Hrista, uvećava činjenica da je na čelo Skupštinskog odbora za obrazovanje stupio muftija Muamer Zukorlić, poslanik BDZ-a. Zahvaljujući tome, omladina Sandžaka će konačno pokazati državi ko je i šta je. Zukorlićev neakreditovani univerzitet koji godinama unazad štanca diplome će konačno dobiti pečat. I mi ćemo poput Zukorlića jednog dana moći da imamo više od jedne žene (a što ne i muževa?), i konačno proučavati Kuran. Alah Isus i nebesa su na našoj strani. Samo ubodimo želju.

(Jun 2016)

Omiriši

Neodvojiv je deo svake persone iako po obličju može skriti različita ljudska “naličja”, jer tumači fizionomije uvek imaju specijalna objašnjenja za mnogo toga, pa i ovde – za karakterisanje njegovog vlasnika. Nije isto ako vam je veliki, mali, dug, kratak, uzan, širok, prćast, rimski, jevrejski, grčki, crnački, orlovski, pravi, ili korigovani. Ako vam je ogroman, znajte da će se svašta o vama pričati, a i to da je najbolje izbeći biti vam rob, jer ćete takvom biti gonič. Oni s malim su nestrpljivi i plahoviti. Vlasnik dugačkog je kažu ambiciozan, kratkog osetljiv, kukastog opasniji od onog sa velikim, rimskog tvrdoglavo karakteran.

Oni nezadovoljni će posegnuti za novim, zbog čega će preživeti torturu lomljenja hrskavice, podlive i ozbiljan bol. No, nepodeljena u prvom krugu ali zato kasnije nadoknadjena sreća uvek podrazumeva izvesnu žrtvu, makar izniklu iz neophodne patnje i prolivene krvi. Ono što ih sve povezuje, koliko god različiti, privlačni ili ružni bili, jeste sposobnost upijanja. Nos je taj prvooptuženi koji u svoj svojoj složenosti poseduje sposobnost koja se smatra najiskonskijim ljudskim (ali i životinjskim) imetkom. Čulo mirisa se smatra najstarijim od svih, osim naravno šestog, nevidljivog i osporavajućeg. To je ono što će vas u prisustvu božanskih mirisa baciti u delirijum, zvalo se to umivena koža, čista kosa, obični bebac, vruć ‘lebac, taman zapečeni kolač, drvo rascvetale lipe, pokošena trava , flora u u punom cvatu a da nije “djavolji jezik” (retko koji jezik ne smrdi, pa je logično da je djavolji najpoganiji), ajvar u septembarskoj šerpi, kafa u svakoj prilici, pečenje kome se od ražnja vrti u glavi, jedre jagode bez šlaga, duboka borova šuma, topla letnja kiša, kožni, čak i prazni novčanik. Njuh precizno oseća i otužni miris poraza, pirove ili veličanstvene pobede, namerno izazvanog uzbudjenja, mučne izdaje, zakletih neprijatelja i proverenih prijatelja, skrivene i ogoljene opasnosti, straha koji štipa, neželjene odvratnosti koja nadire. Odabrani nosevi padaju na miris novih knjiga, teških snežnih pahulja ili tek probuđenog proleća ali i trave za duvanje, šnapsa ili benzina. Oni istančanog ukusa će uživati u opojnosti lepka, cimeta, omekšivača za rublje, i dobre životne prilike. Žene će ludeti za tragovima mošusa i feromona, a muškarci će ionako labaviji u detektovanju, a nekomplikovani biti zadovoljni jasnim mirisom žen(k)e. Slabiji će uporno njuškati jake i moćne, trudeći se da im se uvuku u kožu. Dominantni ce bežati od mirisa slabosti znojeći se od košmara gubitka trona. Oni koji poštuju uklanjanje loših tragova prošlosti, težiće da od sopstvenog i tudjeg nosa što pre pomere smrdljive čarape. Nevoljnima će se u nozdrve i kožu upiti miris bolesti i bolnica. Čistoća će krečom ubiti smrad potamnelih zidova. Postoje i takvi koji mogu da namirišu novac. Uglavnom je to onaj brzohodajući, neprijatnog zadaha. Neki umešni nosevi umeju da nanjuše dobar posao, položaj ili premostive prepreke. Ako ste anosmičar, ni buket najlepših ruža vam neće biti dovoljan, jer vam je čulo mirisa u ozbiljnom problemu. Ali ako ste fantosmičar, može vam i kamen mirisati. No, udahnite duboko i probajte da iščeprkate miris obližnje ribe, narandže ili peperminta. Nema li ga ni na domaku nozdrve, možda ćete uspeti da iščupate neki petogodišnji životni plan ali dalje ni pomisliti. Smradna istina.

Istinita je činjenica i da svaki čovek smrducka, pardon, opija mirisom na svoj način, te mu je telesna aroma takođe vrsta lične karte koju mu niko ne može falsifikovati (ni najjača ulja ili kupke). Doduše, to ne znači da ćete uvek uspeti da omirišete nečiju neprijatnu duševnu nutrinu ili kožni prekrivač, ali će zato bilo koji pas koji poseduje skoro 44 puta jače receptore uspeti da vas prepozna medju milionima. Takođe, žene bolje na-mirišu (sve i svašta), tako da je veoma važno imati je uza sebe ali i ne ostavljati opasne tragove, jer će pokušaj prikrivanja istih biti potpuni fijasko. Istina je takodje i da sa starenjem sposobnost opažaja mirisa naglo opada.

Bez obzira da li imate aristokratski, bokserski ili samo običan nosić, miris uspomena nikada neće iščileti. Udahnite duboko u prošlost i izvucite iz najveće tame i memle najprijatnije emotivne mirise. Nalijte ih u male bočice, pažljivo čuvajte i koristite kada je najteže. One nemiomirisne …

Dan koji slavi mirise i čulo kojim život dišemo punim plućima je upravo ovaj 16. jun. Evo ga! Miriše vrelo leto!

(Jun 2016)

Paradoksologija

Poznati su po strmoglavim Alpima, preciznim satnim mehanizmima koji skupoceno otkucavaju, ljubičastim kravama koje muču kao Milka čokolade a prvi ih izmislio sunarodnik pre više od jednog veka, plemenitim sirevima makar neki od njih bili budjavi, najsigurnijim, najtanovitijim, najbrojnijim i najkrcatijim bankama, službenim jezicima u četiri različita primerka, uštogljenoj ljubaznosti, novčanim kaznama ako vam padne na pamet da operete auto na Božiji dan kada pošten svet odmara, ili da piškite stojeći posle 22 h a muškarac ste, dok je najpametnije uopšte zaboraviti na toalet i puštanje vode iz vodokotlića u to vreme, bili muško, žensko ili hermafrodit.

Oni će definitivno preživeti bilo kakav, i pre svega nuklearni rat jer poseduju skloništa koja mogu da prime celokupno stanovništvo države u svoje okrilje. Najdefinitivnije je da će preživeti i bez 2200 eura bezuslovne mesečne nadoknade po glavi, čijem je uspostavljanju naginjala apolitična grupa (lenjština) entuzijasta, što je na referendumu odbacilo 78% poštenih i vrednih glasača koji smatraju da radio može da svira samo dok budeš radio. Možda je tome doprinela sugestija Vlade, svih partijskih, u ime naroda angažovanih levaka i dešnjaka koji su predočili da bi to Švajcarsku verovatno bacilo na poslednje mesto u Evropi (onda bi Srbija bila druga otpozadi, te je ovo izuzetno nizak udarac i na našu štetu). Početkom godine su neki, za finansije bitni, Švajcarci sugerisali svojim sugrađanima da malo ohlade sa ažurnošću u plaćanju godišnjeg poreza kako bi predupredili penale zbog negativniih bankarskih kamata i prejake valute. A pre nedelju dana su pride pre roka završili i najduži tunel na svetu, iskopan ispod svega 2000 m planinskih masiva, vredan nekih 10-ak milijardi dolara, koji će malo rasteretiti ostale saobraćajnice i malo povezati sever i jug Evrope. Sve sam go dokaz o nesuvislosti i nerazboritosti jedne nacije koja na jednoj strani uporno neguje radne navike, dok na drugoj stipsari ili rasipa gledajući još i interese suseda. Čista dosada. Da je po našem “Vladi i rukama”, niti plata, niti tunela treba. Ali bar možemo povući vodu kad god poželimo i vršiti nuždu na svim mogućim i nemogućim mestima, u telesnim i inim pozicijama. Šipak im!

Ono što oni nemaju, niti će ikad imati jeste njegova Sekselencija, ambasador Srbije u Nigeriji po radnom mestu, profesor po prošlosti, psihijatar po obrazovanju, političar po nagonima novčanika, seksolog po svim tačkama – Jovan, 75-godišnji, Marić. Naša najpoznatija diplomatska, a može biti ne i jedina (samo se krije u nekom belosvetskom budžaku), još uvek funkcionalna muževna veličina, po preporuci bossa Nove Srbije, takođe poznatog mužjaka, stupivši na tu svetu dužnost, uspeo je da nas tokom svoje višegodišnje službe u Africi “stručno” predstavi. Cela priča namamljivanja lepih, mladih i iskustava željnih devojaka u službene odaje Ambasade, gde pristup inače nemaju ostali državni zvaničnici, pa čak ni sami uposlenici, samo je pozitivan dokaz da bez starca nema udarca. Sa ili bez vijagre, žudnja prezrelih godina će već baciti na kolena aktere ove promišljene ujdurme gde se po pravilu na pravim mestima uvek nadju pogrešni. Doduše, pogrešni uglavnom uvek dobiju pravu stvar, jer se pravi naravno nalaze na pogrešnim mestima. Čista seksologija gde je pitanje razmnožavanja i opstanka vrsta bez obzira na okolnosti krucijalni argument.

To bi dakako mogla biti jedna od tema kojom bi se mogao pozabaviti i novi, mada u principu bajati saziv Skupštine Srbije. Naravno, ne tema precvalog ljubavnika na poziciji državnog barjaktara u nekoj dalekoj zemlji, već nagoveštavajući ishod davno poznatog nehumanog opštenja sa stranim posmatračima u vidu glasača. Starosedeoci u klupama su ponovo na svojim neradnim mestima, a izvan skupštinskiih zidina izviruju znatiželjnici kojima će redovni prenosi skupštinskih sednica biti u početku nešto zanimljiviji od Farme i Parova. Ovde će se muzati ljudi, a to je unosnije od mužnje krava. Biće i balege do kolena, nedopustivih intimnih odnosa, verbalnog klanja, nudizma jezičkih mišića, i bogati će plakati a siromašni se smejati, sve besplatno, osim što ćemo kako je jedan nacifrani još prvog dana zasedanja izjavio za javnost, sigurno dostići najveći bruto proizvod u Evropi u naredne 4 godine. Izgleda sumnjivo, i neambiciozno.
I zbog toga bi valjalo poslati ga sa ostalima na jedan ozbiljan i profi razgovor sa upravo svršenom državnom psihološkinjom starletkinjom Sorajom. A nju ubaciti u Parlament kao konsultanta. Čista psihologija gde je pitanje “kad će biti” krucijalni argument.

(Jun 2016)

Čovek – Životinja

Zbog lošeg tretmana životinja postoji opšti prezir prema ljudskoj vrsti, čak i mržnja prema ljudima koji svoje pozitivno ponašanje i emocije selektivno daruju. Naravno, to potiče od strane onih koji smatraju da životinje zaslužuju bezuslovnu brižljivost, negu i pažnju. Ali, da li životinje zaslužuju bolji tretman od ljudi osim što zahvalno (prirodom stvari) ćute i priklanjaju se onom ko o njima želi da brine, ne tražeći ništa za uzvrat? Zašto neki (pre svega nesrećni) ljudi sve to moraju da zasluže? Verovatno zato što razum traži zaslugu razumnog, a toleriše nesvesnost nerazumnog, i gde razuman sme da bude nesrećan, ali njegova nesreća ne sme da bude nerazumna, ili prevelika da bi je jedan razuman mogao ublažiti ljubavlju, ili ukloniti pažnjom.

Nesrećna životinja se spašava zahvaljujući sopstvenom nerazumu i nesvesnosti, aktivirajući ljudsku samilost. Nesrećan čovek se spašava kroz lični razum i vremenom, i opet, a ipak – i uz ljudsku samilost. U tom razgraničavanju, neki se pozivaju na pojam nedovoljne ili nikakve zahvalnosti, dobro prosudjujći da je ljudska zahvalnost kratkoročna i da nema veze sa količinom ukazane pažnje, niti objektom poklanjanja pažnje. Pri tom čovek traži bezuslovno pripadanje, zanemarujući da to znači i bezuslovno davanje. Trajnost takodje. Otud verbalizovana životinja zvana čovek, kada prestane da liže ruku svom gospodaru (davaocu pažnje), bez obzira na razlog (a razlog se imenuje kao nezahvalnost), postaje teret koji treba izbaciti na “ulicu”. Kažu – snaći će se sam nekako, a i dosta mu je kada već ne ume da dugoročno ceni dobijeno, nego samo uzima od dobročinitelja. No, da li je egoista onaj koji traži zahvalnost ili onaj čija zahvalnost ne ume da traje? I imaju li ljudi potrebu da budu dobri zarad (samo)dokazivanja, ili je čovek po prirodi već dobar, ali okolnošću izazvan da dobrotu pokaže? Da li zaista više verujemo životinjama no prosjacima? I zbog čega? Zatvaraju se oči pred okrutnošću nad ljudima, patnjom nevinih, ljudskom igrom. Naučeni smo da svoj mir štitimo begom od tudjeg nemira, jer bi njegovo puštanje poremetilo sopstveni balans koga postaješ svestan tek kad vidiš tudji haos. Ignorisanjem spasavamo sebe od činjenice da je čovek krvoločna životinja koja je negde prinudjna da se bori za goli život, a negde za bolji pansion. Sa prekomernim dopuštanjem ružnih slika postajemo tupi na nesreću i tvrdi na ljude.

Životinji verujemo, jer je ona biće instinkta i ne napada ukoliko nije napadnuta (da li?). Zato za davanje ljubavi životinji opraštamo neuzvraćanje, ali joj ne opraštamo ni napad (ubićemo), dok samilost ka prosjaku dovodi u pitanje našu savest – radimo li to da bi sebe opra(vda)li, ili on prosi da bi nas obmanuo, zloupotrebio, izazvao sažaljenje sa posledicom kojom može da kupi svoje mesto. Ljudske duša ume da se gadi svoje nemoći, ali radi preživljavanja prihvata nečiju dobru volju, i zato čoveka ne treba osuditi što nekada na zahvalnost ćuti, ne misliti da to čini zato što je zao i loš (možda ima takvih), nego što pomoć nije tražio ali se ipak nadao, te da nije ni dužan da zbog toga bude rob nečije nužde za zahvaljivanjem. Zašto uopšte činiti takva dela dobročinstva koja se moraju naplaćivati vernošću ili klečenjem? Zašto ne tretirati bilo koje ljudsko biće kome nešto treba kao običnu životinju koja može, ali ne mora, da ti išta vrati? Davati, pružati i biti dovoljno ispunjen time.

Čovek lako vežba dobrotu tamo gde je lakše. Ispoljava naklonost gde su očekivanja redukovana, ili taman onolika da davalac može da se umori, a da mu se ne gundja (jer ljudski primalac takodje često sebično traži beskonačnost i trajnost davanja). Zato glatkoća dodirnute dlake pruža više topline od nekih (neiskrenih) ljudskih zagrljaja. Projekcija tipa “ovako bih želeo i mene neko da pazi” može da govori o pretrpljenom iskustvu pogubljenih, ili nikada doživljenih pažnji, uz potencijalni bol “uginulih” ljubavi, ili pak neiskustvu nahranjenim strahom od, unapred na smrt osudjene, nepoznate bliskosti.

Ljubav prema životinjama zaista liči na bezuslovnost koju bi valjalo svaki bližnji (i “daljnji”) da dobije, bez obzira na čestu tišinu zahvalnosti. A ljubav prema ljudima? Život je … nužnost sačinjena od straha, naklonosti i mržnje. Iako nekada zaslužuje ravnodušnost, životinji čoveku treba pokloniti sigurnost.

(Maj 2016)

Do it ourselves

Biti bivši, ne znači da ne možeš biti budući, o čemu pouzdane, kao da su iz CIA pristigle, informacije već i naglas i uglas govore. Dejvis Petreus, nekadašnji direktor najveće zapadnjačke obaveštajne službe, trenutni rukovodilac američkog investicionog fonda Kohlberg Kravis Roberts ili tkzv. “KKR grupe”, a u dogledno vreme mogući vlasnik posrnulih srpskih kompanija iz oblasti energetike i rudarstva, može biti veoma zadovoljan činjenicom da će naši, trenutno još uvek držeći kiklopi s jednom nogom u grobu – “Srbijagas”, “RTB” Bor, i EPS, zbog dugova do grla, ili preko glave, postati robovi i kusur onima koji su u stanju da iscede i najkiseliji limun. Možda je to i jedini način da bivši vlasnik obrenovačke fantastične pečenjare, vodja grupe za lepljenje izbornih plakata kome se usput prividjaju ružne žene, jedan upečatljiv po neprebrojivim platama i kafanskim provodima, a svi pojedinačno direktori dotičnih firmi, sada dobiju zaslužene otkaze, ili pak još nezasluženija unapredjenja. O sudbini nekoliko hiljada njihovih zaposlenih, ovde ne treba trošiti reči, jer će se o tome već brižljivo kao što je i dosada činila, pobrinuti…

Nacionalna služba za zapošljvanje koja planira da u roku od jedne godine krene sa sprovodjenjem Nacionalnog okvira kvalifikacija. Po tom programu će, po mišljenju autora ove spektakularne ideje, tržište konačno moći da zadovolji armiju nezaposlenih, tj. obrnuto. Dotle će privreda za koju se tvrdi da postoji, uporno tražiti zavarivače, autoelektričare, mehaničare, prodavce, komercijaliste, administrativne radnike, poljoprivrednike, programere, lekare, štancujući na drugoj strani iste te koji će u polu-, potpunom očaju, ili namerno naučiti neki strani jezik i otisnuti se u svet. Uostalom, jedino kocka (sa sudbinom) i preostaje.

Da je situacija upravo takva, dokazuje i kralj mesa Matijević koji je rešio da smradinu iznutrica zameni nečim prefinjenijim. Prodajom razradjenog biznisa, dočepaće se nove obradive zemlje i zaokružiti brojku na skromnih 50 hiljada hektara, otkupiti PKB i konačno postati kralj nekretnina. Moći ćemo da se baškarimo i u njegovim, valjda i za niže klase i rase gostiju, pristupačnim hotelima. A i niko više neće moći da ga oČepi, da mu neke prodane duše i uhode konkurentskih kompanija kvare stečeni ugled. I Dunav više nikada neće morati da se boji da će biti uprljan plavom krvlju njegovih, ili vec nečijih, kraljevskih svinja.

Odluka British American Tobacco, BAT-a, ili možda lepše rečeno Betmena koji će otvaranjem pogona u jednom od najtužnijih gradova južne Srbije, spasti Vranjance gladi, po tvrdnji premijera jedna je od najboljih vesti. Da nije samo za kompaniju, jer će ovde svakako više zaraditi no što je mogla u Hrvatskoj, kako se ovde uglavnom radi za gloginje, ova radosnica bi mogla i ozariti mnoga lica. Ali, nekako uvek na kraju bude ono – taman te naviknu, a onda neko istočnije više od tebe može da trpi. I tad ozbiljno propušiš.

Sve to naravno nikako ne može da bude dobro, jer možeš fasovati kašalj, dispneju, pneumoniju, ili, daleko bilo, tuberkulozu koja će precizno biti zavedena u lični zdravstveni karton. Gde će dotični dalje da prošeta, a da nije samo po lekarskoj ordinaciji, na to najbolje može da odgovori gospodin “nisam kriv za poplavu u gradu mi Obrenovcu” Čučković. Doduše, nepoznavanje zakona, ljudskih prava, a i sopstvenih obaveza mogu mu dati za pravo da bude po sopstvenoj želji spaljen na trgu ako laže. Da li sad tu najpre treba uključiti detektore, detektive, psihijatre, ili sugradjane kao najjače svedoke gradonačelnikovih dogodovština, dobro je pitanje za kviz “Potraga”. Lomača.

Ono što poprilično uznemirava, jeste friška izjava premijera o uzimanju konopčeta zbog enormnih dugova Galenike. Valjda u toj propaloj farmaceutskoj kući ima nešto preostalih lekova da se takve loše misli preduprede. Ne treba ići toliko daleko kad je već državna kasa nikad para punija. I samo da nas te proklete kamate ne obese, iako ćemo se od tuge verovatno baciti pod domaći kosmodrom čiju bi maketu već neko trebao da konstruiše.

Ono što celu sedmicu i neki prethodni period, sumoran zbog kiše i dosadnih dogadjaja, ipak osunčava, jeste izuzetan rezultat mladih srednjoškolaca na Balkanskoj matematičkoj olimpijadi. Opet su pokupili sva zlata i srebra. I nagovestili da postoji nada koju ćemo opet nekako protraćiti.
Ali, u nesreći uvek postoji neka sreća koju Vučić moze da donese. Evropo i – vizijo, ona ima zaista lep glas!

(Maj 2016)